Нова искра

СРРАНА 5 6.

Н О В А

И СКРА

ВРОЈ 2.

„Бог с нама, жене! (( иовика један човек из гомиле: „зар нема друге врлине у жена осем оне коју улева страх од вешала? Та то је страгана реч! Мир, жене, мир! јер кључ се окреће у брави, а сама госпођа Прина ено излази." Врата се изнутра широм отворише, и на њима се указа, као црна сенка у сред сунчева сјаја, тужна и кошчата појава градскога полицајца са мачем о бедрима и са палицом свога достојанства у руци. Он оличаваше собом целу немилу оштрину иуританскога законика, и беше му дужност да га до најмањих ситница примени на иреступницима.. Пружив напред левом руком свој званични штап, он метну своју десну на раме једне младе жене, коју тиме повуче напред, докле га она, на прагу тамничких врата, не одби покретом пуним природнога достојанства и јачине карактера, и корачи у слободан ваздух као својом властитом вољом. На рукама држаше дете, чедо од три месеца, које се намршти и окрете на страну своје мало лице од сувише живе светлости дана; јер његов живот, досада, беше једино познао сиву полуоветлост ћелије или кога другог мрачног одељења тамничког. Кад се млада жена — мајка овога детета — сасвим појави пред гомилом, први јој покрет беше да дете пригрли јаче на своје груди, не толико нагоном материнске љубави колико да би тиме сакрила знак који беше или израђен или прикачен на њезину оделу. Али ипак, судећи мудро да један знак њезина стида слабо може служити да сакрије други, она од једном узе дете на руку, и са ватром на образима али оа осмехом нуним пркоса, и погледом који се не обара — погледа свуда наоколо на своје суграђане и суседе. На грудима њене одеће, на финој црвеној чоси, окружено укусним везом и Фантастичним цветовима од злата, сијаше слово А*). Оно беше тако уметнички израђено, и са тако ванредпим изобиљем маште, да изгледаше само као последњи и најприличнији украс њезина одела, а раскош при томе могла је одговарати укусу љене младости, ма да је веома премашала границе које су одређивали укупни обичаји колоније. Млада жена беше висока и врло елегантне појаве. Коса јој беше црна и густа, и тако глатка да сунце блешташе на њој; њено лице, поред тога што је било лепо по правилности црта и богаству израза, чињаше онај утисак што га даваху високо чело и дубоке црне очи. Она беше госноствена, по укусу женске лепоте ондашњега доба, чија се карактеристика више огледала у стасу и доетојанствености него по њезиној пролазној и неразумљивијој грацији која је данас њена одлика. И тшкада није Јестира изгледала госпоственија, у класичном значењу те речи, него кад изиде из тамнице. Они који су је раније познавали и надали се да ће је видети скрушену и помрачену страховитим облаком, задивише се и зачудише кад је угледаше у свем сјају њене лепоте, која блисташе у ореоли беде и срама у које беше бачена. Можда је какав осетљиви посматрач налазио нечега особито болнога у томе. Њено одело које је сама за ту прилику у тамници спремила, и по своме укусу дотеривала, изгледаттте да. по својој смелој и живописној особености изражава стање њезина духа и очајну непопустљивост њезине ћуди. Али тачка која нривлачаше све погледе, и која као да преображаваше ону на којој беше — тако да људи и жене, који беху навикнути на Јестиру, добише утисак као да је сад први пут виде беше скерлетно слово, тако чудно увезено и освегљено на њезиним грудима. Оно имађаше моћ мађије, издвајаше је

*) Почетно олово речи аЛШигевв = прељубница.

из обичних односа са човечанством и преносаше у неку нарочиту сферу. »Она је вешта везу, то се види доиста« примети једна од женскиња: »али да ли је икада која жена, пре ове окореле неваљалице, измислила тај начин да то иокаже ? Ето вам, драге моје. шта значи смејати се у брк нашим побожним судијама и поносити се оним што су они, поштована господа, мислили да је казна.® »Требало би (( , мрмљаше најокорелија од старих жена: »да ми саме свучемо богато одело са срамних нлећа госпође Јестире; а што се тиче црвенога слова које је она тако особито увезла, ја ћу јој дати какву поцепану Фланелску крпу да направи друго, приличније ! (( »Ох, умирите се, друге моје — умирите се! (( шапташе најмлађа друга: »немојте да вас она чује! Нема ни једног убода игле у том везу који она није осетила у своме срцу. к Намрштени полицајац махну сада својим штапом. »Склони се, народе — у име Краља, склони се! (< повика. »Начините пролаз; а ја вам обећавам да ће госпођа Јестира бити намештена тамо где и људи и жене и деца могу лепо гледати њезин красни накит од сад па до један час по подне. Нека је благословена Масачузетска Насеобина, где је кривица јавно кажњена! Хајдете, госпођо Јестира, и покажите своје црвено слово на тргу ! (< Путања бетпе одмах начињена кроз гомилу гледалаца. Са полицајцем напред, а праћена поворком жена намрштених и непријатељских лица, Јестира се упути месту означеном за њену казну. Гомила радозналих и немирних ђака, разумевајући врло мало од свега тога, осем што имађаху пола дапа распуста, трчаху пред њом осврћући се непрестано да загледају у њено лице и плачљиво дете и срамно слово на њеним грудима. Од тамнице до пијаце не беше далеко. Кад би то растојање било мерено Јестириним осећањем, можда би то и био дугачак пут; јер ма како да је било холо њено понашање, она је ттатпла од силна бола са сваког корака оних који се тискаху да је виде, као кад би њено срце било ишчупано и бачено на улицу да га сви газе и да му се ругају. У природи је нашој својсто, чудно и благодатно, да патник ттикад не зна, у тренутку кад га подноси, колико је силан бол, већ га сазнаје једино гго јаду који после долази. Са поготову веселим кораком прође Јестира овај део свога искушења, и приспе до неке врсте губилишта на западноме крају трга. Оно стајаше баш исгтод крова прве Бостонстсе цркве и изгледаше да је стално ту намештено. И доиста ова срамна бина беше део казнене машинерије која сада, од два до три нараштаја, само б^ди историјске успомбне и живи предањем међу нама, али је у старо доба била одлично средство за тпирење грађанских врлина као што је икада била гилотина за време терора у француској. У кратко, то беше узвишица од дасака, изнад које се дизаше облик те казнене направе тако удетлен да у своме загрљају обухвата човечју главу, па је тако изложи норузи светине. Сами идеал срама беше оличен у овој направи од гвожђа и дрвета. Нема веће казне, чини ми се, за нашу природу, —• па ма каква да је кривица иреступникова — казне теже него забранити кривцу да сакрије лице од стида; а што и беше суштина ове казне. У случају Јестирину, као и у многим другим, осуда је била да остане на узвишици, али без огрлице и оквира око главе. Знајући добро шта је чека, она се попе уз дрвене степенице, високе колико човечји узраст, и тако беше изложена окбној множини.