Нова искра

ВРОЈ 2.

Н О В А И С К Р А

СТРАНА 57.

Да се какав католик нашао међу гомилом пуританаца, можда би видео у овој дивној жени, тако живописној по оделу и изразу, и са дететом на грудима, нешто што би га нодсетило на слику Богоматере коју су толико славних сликара надметали се да представе; нешто доиста гато би га подсетило само по противности са том светом сликом безграничнога материнства, чије дете беше дошло да искупи свет. Овде, пега најтежега греха у најсветијој особини човечанскога живота, даваше утисак да је свет само црњи због лепоте те жене, и још грешнији због детета које она беше родила. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

)\рнодд Јеклж

У једном од последњих бројева »Симплицисимуса" израдио је АристоФан немачког сликарства, Тома Теодор . Хајне, пригодну копију Беклинове слике »Ћутање у Шуми«, (»Оа8 ВсћлуеЈ^еп 1т \УаМе с< ) на један самосвојски начин. Величанствено и тихо корача једнороги јарац створ Беклинове Фантазије — кроз густу, прастару гауму, јј. посећи на леђима жепску ко.ја са поР дигнутом главом а опрезно као кошута ослушкује, неће ли сеод куда чути какав шум који би дубоку тишину прастаре шуме нарушавао. Копија је верна оригиналу, само што је Хајне везао столетне грмове телеграФским жицама а пбд покрио телеграФским честиткама. Овом сликом, којој је дат назив: »Ћутање у оФицијалној шуми«, хтео је Хајне да пребаци немачком цару држање према Беклину, великом покојнику. Цар, који је пређе честитао инглиском писцу и борцу за империјализам (разуме се инглиски), Киплингу, сликару КнакФусу, драматичару Лауфу, ит.д., људима који [[емачкој уметности нису ни из близа оно што је иокојни Беклин, није нашао за вредно да бар испуни најобичнију Формалност нрема великом покојнику: да изјави саучешће његовој породици и ако је ову Формалност указивао чак и породицама туђих уметника. Немачки цар, који веома радо води главну реч и у уметности, хтео је овим својим актом да покаже, како му се правац Беклинова рада није допадао и да његову смрт не сматра као велики губитак за умегност. Ово изгледа на први поглед мало чудновато али може ли човек —• па ма то био и цар — коме је највећи уметник: сликар војничких парада и церемонија, сликар званичних Физиономија, сјајних униФорми и кирасирских чизама, може ли такав човек разумети Беклина? Може ли се неко једновремено дивити и Антону Вернеру и Арнолду Беклину ? Зацело не. Коме величина сликарске уметности лежи у маси театрално изведених Фигура, томе је разноврсност, дубина и чистота колорита Беклинових слика и његови акорди боја, они акорди који су створили епоху у сликарству, нешто неразумљиво и непојмљиво, нешто што ни царска-памет није у стању да схвати.

Истина, морамо признати, да Беклина и није данас лако разумети. У времену када уметници, као Вернер и Менцел, троше сав свој труд и таленат да овековече династију Хохенцолера разним историјским моментима, у којима ,су сјајне униформе, шаблонисана марцијалност и огромне телесине Фрицових гренадира главни сиже. У времену када сецесионисти остављају простоту и јасиоћу природе на страну а импресионисти је до егзактности копирају, — тешко је оценити уметничку вредност радова човека који ради природу не са природе но из себе сама. Познато је да Беклин није никада радио са природе, то јест није никада снимао. Он је природу само студирао, гомилајући утиске у себи да их доцније, када буде требало, из себе црпе. По читаве часове седео је Беклин непомично на једном месту посматрајући један исти предео или предмет, испитујући га до најмањих ситница, не служећи се при том никада ни кичицом ни оловком. Овако је он студирао и дознавао најразноврсније нијансе светлости, хоризонт разне сценерије и групе, структуре каквог отпалог листа, каквог камена, једном речи уносио је у себе целу природу. Само овако дубоко студирање и његово изврсно памћење омогућише Беклину да се еманципује копирања. — Може се слободно рећи да је Беклин ставио себи у задатак да уметност у својој унутрашњости треба да буде потпуно природна, т.ј. да одговара природи, али облик и начин постајања треба да јој је независан и слободан, те да на тај начин да израза саме себе. Према томе, садржине ради, треба пустити човековој творачкој Фантазији на вољу, а облика, Форме ради, треба се навикавати да се из огромне масе појединих појава издвоји оно што је најбитније па тек ово концетровано и појачано репродуковати. Држећи се ових принципа, Беклин је постао први Бапс18сћаГ1;8гпа1ег Деветнајестог Века и јединствени свију времена : постао је Бенлин. Беклин је, како сам каже, рођен 17. октобра 1827. год. у Базелу. Одређен да буде трговац као и отац му, покугаа судба да уништи у њему вољу ка сликарству коју су можда и нехотице у њему пробудиле очева радња (израђивање и трговина свилених трака) — и слике Холбајиове у Базелском Музеју. Место трговачког духа, разбукта се у њему воља још већа и чвршћа, и једнога дана увери се отац Беклинов да му је син и сувише глуп и ограничеи за радњу. По наговору старог германисте Вакернагела буде допуштеио Беклину да учи сликарство, и од тада почиње његово уметничко чергарење и плодоносни рад. Прво је отигнао у Женеву. Брзо се наситивши слатког идилизма свога учитеља Са1атв-а, оде Беклин у ДиселдорФ где постаде ђак пејзажиста Ширмера. У Ширмеру је нашао, тада романтици наклоњени Беклин, изврсног учитеља, бар за прво време; учитеља који му је давао оно што је сваком почетнику потребно: храбрости и поуздања. Да је Ширмер доиста био од утицаја на свога ђака види се и данас још по неким сликама које је Беклин још под непосредним утиском Ширмерове школе радио у Риму за време свог првог тамошњег бављења. Тек што га је Ширмер мало дотерао и руку му ослободио, а Беклина спбпаде неки грозничави, цигански немир. Као што му се у Женеви није допадао Са1ате-ов идилизам тако му сада постаде досадна нежна љупкост Ширмерове школе, као и романтика гробова и Риналдинија осталих ДиселдорФских сликара. 1847. год. оде у Антверпен, ачп га и одатле најури старинска тајанственост и строгост школе. Он се врати у Базел где поче копирати Рубенса и студирати Холанђаче. После тпест месеци видимо га где напушта Базел и одлази у Париз баш када је нови Француски колоризам био у најлепшем цвету и када је Кутирова (СоиШге) слика „ Римљани из доб а ироаадања сс одушевљевала Јевропу. Париз постаје судбоносан по Беклина. Слобода и оштрина потеза његове кичице — особина која се нарочито на његовим сликама из шесетих година истиче резултат су утисака што их је скроз и скроз разрађена Француска уметност тадањег времена учинила на њ. Не мањи утисак на младог уметника учиниле су и страховите сцене које се одиграваху по Париским улицама 1848.—49. године. Једнога дана мораде и Беклин, и ако иреко воље, да суделује у борби око неке барикаде, а сутрадан гледаше