Нова искра

СТРАНА 80.

НОВА ИСКРА

БРОЈ 3.

тлости, али се она ипак обелодањују по неким до сада још не протумаченим појавама. Астрономи су утврдили, да има велики број звезда које су сасвим ишчезле, а и таквих које мењају свој сјај, који опада и расте код неких периодички, код неких непериодички. Те појаве још нису објашњене. А можда су баш тамна сунца узрок некој од тих појава! Можда, дакле, какво велико тамно сунце запречи сасвим или делимично пут светлости са звезде на којој се поменуте појаве опажају. Да се све у васиони креће, то је утврђен Факат. И зар није онда по себи разумљиво, да некад и по које тамно сунне у своме путовању дође у правац гледања између нас и које сјајне звезде?! Има једна звезда у којој налази ослонца гледиште да тамна сунца могу постати сателитима сјајних сунаца. То је звезда Алгол у констелацији Перзеја (ј2 - Перзеја). Обично је 2. величине. Још је Моп^апап (1067). опазио да она бива и 4. величине (дакле б 1 /^, пута слабије светли), а .ОоосМске је (1782) одредио, да се опадање њеног сјаја врши периодички за 69 сати. Новијим је посматрањима утврђено, да та периодичност износи тачно 2 дана 20 сати 48 мин. 53-7 сек. За то време, звезда Алгол највише се одржава на нормалној сјајности (2,2 величине). Од једаред стане јој светлост слабити, и за 5 сати спадне на 3.7 величину. По том јој сјај почиње јачати, док за нових 5 сати не доспе до нормалног сјаја (2-2 велич.). То се на даље обнавља непрестано. На основу ових опажања сматра се, да око Алгола оптиче какав тамни пратилац који — кад дође између нас и њега — спречава један део светлости Алголове, а г. РЈккеппд; је чак и рачуном показао да то мора тако бити. Године 1889. на опсерваторији у Потсдаму констановане су извесне промене у спектралним линијама звезде Алгола. По природи тих померања дефинитивно је утврђено оно што се дуго и дуго слутило. Алгол је састављен од два сунца: тамног и сјајног. Тамно је сунце мање а сјајно веће. Мање се окреће око већег или, да се тачније изразим, око заједничког центра њихових маса. Прорачунавањем је нађено да сјајно сунце има пречник од 1700 000 километара, дакле близу 300 000 километара већи је од пречника нашега Сунца, али му је маса само 4 / 9 масе Сунчеве. Оно се креће брзином од 42 килом. у секунди. Тамно сунце има пречник од 2 330 000 кипом., дакле је скоро једнак са пречником нашега Сунца, а маса му износи тек 2 /» масе Сунчеве. Оно обилази око сјајнога брзииом 89 килом. у секунди. Цео тај систем Алголов у кретању своме кроз васиону, приближава се нашем Сунцу брзином од 4 килом. у секунди. Растојање између сјајног и тамног сунца Алголова износи само 5 180 000 килом. рачунајући од центра до центра. АкО би ко зажелео знати колика је даљина између површине једног и другог сунца —• она износи 3'/ 2 милијуна километара, дакле је оамо 9 пута даље но што је Месец од Земље у апогеуму (највећа даљина од земље)! Најчудноватије је, да се, крај толике близине, на тамном сунцу не опажају никакве промене, што би иначе било сасвим природно. То још већма уверава, да је поменута поставка истинита т. ј. да је тамно сунце веК до крајњих дубина својих расхлађено било, кад је се придружило сјајном сунцу Алголову. Узајамни сукоб двају небесних тела може нестати само при аравом судару т. ј. кад се центар једнога креће управо на центар другога тела. Кад год није такав случај, онда мање тело мора описивати око већег известан лук који се мора толико кривити, догод не нређе у затворену елиитичну путању. Зато је и било

довољно само приближавање тамног сунца Алголу, па да му постане пратилац. Исто се тако објашњава и то, за што се то мање сунце — пратилац, ни код тако знатне близине до главне звезде, није усијало. Нема сумње, да се при преласку тамног сунца у стање Алголова пратиоца, оно ипак морало јако угрејати под утицајем сјајнога сунца, али то ипак није* ни близу оној мери, да би се још могло и усијати. Зна се, да топлота на планетама не зависи само о близини до сунца, већ и о саставу планетске атмоСФере. Ако на пр. тамно Алголово сунце нема никакве атмоСФере или је има врло разрађену, оно ни крај свеколике знатне близине до сјајног, не може никако бити усијано. А да је то тако, најбољи је доказ у томе, што оно одиста и не сија. Читаоцу је, без сумње, пало у очи оно посве кратко време, за које тамно Алголово сунце свршава своје оптицање око сјајнога. Ну они се неће мање изненадити, кад им кажем, да је данас познато око 20 таквих звезда »Алголова типа® и да код великог броја од њих, тамни пратиоци обилазе још и за краће време око сјајних сунаца. Тако на пример има једна звездица у констелацији Кентавра (»Омега 19-Сеп1;аиг1 с< ) код које се промена светлости периодички врши свега за 7 сати и 11 минута. А има их још и са краћим временом оптицања; има их са 5 сати 21 минут (1Ј - Пегаза). Како ми, у обичном говору, време једног оптицања (револуције) планете око сунца (одн. пратиоца) називамо »годином", онда би становници тамног сунца 1Ј-Пегаза имали прилике да честитају један другом сваких 5 сати — нову годину! Сад нека читаоци сами размишљају какав би то живот и какви би то обичаји били тамо, у томе свету, кад све то процене по мерилу прилика земаљског живота. Ко би пак могао изводити и какве даље спекулације у том смислу — нека изволи! А ми ћемо, у другој прилици, можда, опет нешто о томе проговорити. 8. XII. 1900. Београд. проФ. Јеленко Михајилови!,.

Т « ј у г а. У[ з восанског сеоског жквота П- Ко^ић. Шад бијаху доље на дну лука, чобани разлучише овце. Благи окрену изнад млина, па се приг ги "стране испод Крагуљева шљивика. Овце су мирно пасле. Он оде пред њих горе на пут, што води бунару, па сједе на једну брину, извади ћур•лику, те засвира. Сунце се клонило смирају. Запад се ишарао свијетлим пругама, па трепти у дивотном сјају. Тихи је вјетрић пиркао и мрсио вране праменове косе задубљеног свирача, која је вирила испод маленог Фесића. Он је ћурликао, те не би ни опазио Т^бе, да га не пробуди њезин глас. — Благи, одоше овце !