Нова искра

СТРАНА 8 6.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 3.

Прину — да, на њу саму — која стојаше на губилишту од дасака, са дететом на рукама и словом А у црвеном Фантастичном везу, златом опточеним, на њеним грудима! Је ли то јава? Она притисну дете тако ватрено на груди да се оно заплака; она обори поглед на црвено слово, и, шта више, опипа га руком, да би се уверила да ли дете и поруга беху стварности. И доиста! —• то беху стварности; све остало беше ишчезнуло! III Б И Ђ Е Њ Е У Јестириној свести било је само једно: да је она предмет општег, прекорног посматрања. Из тога се трже кад угледа, на ивици гомиле, једну прилику која овлада свим њеним мислима. Некакав Индијанац, у племенском оделу, стајаше тамо; али црвени људи не беху тако ретки посетиоци инглиских насеобина да би који од њих могао привући ма какву пажњу Јестирину у томе тренутку: а још мање, да би испред ње ишчезнули сви остали предмети и све друге мисли из њезина духа. Иоред Индијанца, а очевидно у његову друштву, стојаше један бели човек, обучен у чудну мешавину одела дивљачких и цивилизованих људи. Он беше малога раста, са борама на лицу, које још још и сад једва да би се могло назвати старим. Особита памет огледаше се у његовим цртама, као у човека који је толико неговао свој дух који се најзад и у сползашности јасно изражавао у неварљивим знацима. Ма да је хтео да иривидном немарношћу свога шаренога одела прикрпје или умали једну особину, за Јестиру ипак беше јасно да је једно раме тога човека више од другога. И поново, кад први пут примети то мрнгаво лице и мало нагрђену појаву, она пригрли дете на своје груди тако грчевито и силно да се сирото дете опет заплака од бола. Али мајка изгледаше као да ништа не чује. Кад дође на трг, и пре него што га она угледа, сгранац беше упро очи у Јестиру, с почетка немарно, као човек који се занима сликама свога духа и за кога спол,не ствари имају мало вредности, само ако се не односе на представе његове свести. У скоро, међутим, његов поглед постаде оштар и дубок. Лице му се поче грчити и кривити од ужаса, као да змија лагано клизи по њему, и застанув за тренут, одвија све своје колуте и ноказује се у свој дужини. Силно узбуђење помрачи његов вид, али се он намах савлада нанором воље тако да, изузевши један тренутак само, његов израз оличаваше мирноћу. Мало затим, грчење поста невидљиво и најзад се повуче у дубину његове природе. Кад се Јестирине очи сукобише са његовима, и кад му се учини да га она познаје, лагано и мирно подиже прст, направи њиме покрет у ваздуху, и сгави га на своја уста. Затим спустив руку на раме грађанина, што му беше најближи, упита учтиво и љубазно: »Молим вас, 8 рече: »ко је та жена? — и зашто је изложена тамо јавној порузи?« „Мора да сте из далека, пријатељу,® одговори овај погледом испитујући овог дивљачког друга: »иначе .би морали чути о Јестири Прини и њеноме злом рађењу. Она је доиста, наиравила страшан покор, у пастви пречасног оца Димесдела. (( »Право велите," одврати први: »Ја сам странац, и дуго сам, иа жалост, лутао, против своје воље. Препатио сам многе невоље на мору и конну, и дуго сам робовао међу незнабошцима на југу; и сад ме је довео овај Инди-

јанац да се откупим из ропства. Реците ми, молим вас, штогод о тој Јестири Нрини — јесам ли добро чуо њено име? — о њезину преступу, и због чега је доведена тамо на губилиште ? (( »Врло радо, пријатељу; и чини ми се, да ће вас разгалити после толиких мука и боравка у дивљини, што се најзад нађосте у земљи где се кривица гони и кажњава пред лицем власти и народа, као што је то овде у нашој побожној Новој Инглиској. Она жена, господине, треба да знате, била је жена неког учевног човека, Инглиза по рођењу, али који је дуго живео у Амстердаму, где ире неког времена намисли да пређе преко мора и да покуша своју срећу с нама у Масачузецу. С тога посла жену пре себе, оставши да посвршава неке важне послове. Ну како се, драги господине, за неке две године, од како је та жена овде у Востону, није чуло ни гласа о томе научњаку, господину Прину, његова млада жена, шта ћете, остављена сама себи — — — (( »Ах! — да! — разумем вас (( , рече странац са горким осмехом. »Тако учеван човек, као што ви велите, требало је да и то научи из својих књига. А ко, молим вас, може бити. отац онога детета — оно има три до четири месеца, ако се не варам — што га госпођа Јестира држи на рукама ? (( »Ваистину, пријатељу, то је загонетка; и још се чека на Данила који ће је протумачити, (( одговори грађанин. »Госпођа Јестира неће ништа да каже, а судије су узалуд лупале главом. Може бити да кривац стоји ту и гледа овај тужни призор, непознат од људи, и заборављајући да га Бог гледа." »Требало би (( , примети странац са новим осмехом: »да сам тај учевни човек дође и да завири у ту тајну." „И треба, ако је још у животу,® одговори грађанин. »Сада, драги господине, наша Масачузецка господа, сетивши се, да је жена млада и лепа, и да је без сумње била у великом искушењу, и да, шта више, као што је врло вероватно, њезин муж лежи можда у дубини морској, не могаху се одлучити да на њој нримене закон у свој његовој праведној оштрини. Казна је за то смрт. Али у своме милосрђу и благости- осудили су госпођу Прину да три часа остаие на узвишици од дасака, и да отада па за навек, до свршетка свога живота, носи знак срама на својим грудима." »Мудра осуда! (( примети странац, озбиљно махнув главом. »Тако ће она бити жива предика нротиву греха, све докле срамно слово не буде урезано на њезиној гробној нлочи. Само ме то буни, што саучесник иије заједно с њоме на губилишту. Али ће бити пронађен! — би^е пронађен! — биће пронађен!« Поклонив се љубазно разговорном грађанину, он прошапта неколике речи своме индијском пратиоцу, и обојица се удалише кроз гомилу. Док се ово догађаше, Јестира још увек стојаше на узвишици са очима упртим у странца — са очима тако упртим, да у тренуцима потпуне задубљености сви остали предмети видљива света изгледаху да ишчезавају, остављајући једино њега и њу. Такав сусрет, може бити, био би још ужаснији него што га угледа сада овако, усред бела даиа са сунцем које јој паљаше лице са којега се одбијаше њезина срамота; са скерлетним знаком бешчашћа на грудима; са дететом у греху рођеним; са целим народом скупљеним као на сабор, који гледа на лице што би требало да буде виђено у благој светлости кућевног огњишта, у срећној сеици породичнога крова, или под велом материнства у цркви. Ма да беше сусрет страшан, она је