Нова искра

ВРОЈ 3.

С К Р А

била свеона да је заштићена тисућом. Боље је било отојати тако, са толико њих између њега и ње, него ли се наћи с њиме лице у лице — сами њих двоје. Она одбеже, као у заштиту, под окриље јавности и ужасаваше се од тренутка кад је требало да она престане. Утонувши у те мисли, једва би чула глас иза ње, да њезино име није било поновљено гласно и свечано, да га чује цела гомила. »Чуј, Јестира Прино!« говораше глас. Било је иоменуто да баш над узвишицом где стајаше Лестира Прина беше нека врста балкона, или отвореиа чардака, на општинској кући. Са тога места обично се читаху прокламације у присуству нредставника власти и са свом церемонијом која је пратила јавне прогласе у то доба. Тамо, да би присуствовао призору, сеђаше гувернер Белингам, са четири војника око његове столице, са алебардима у руци, као почасна стража. На шеширу имађаше црно перо, везен ширит на горњој одећи и плаву тунику испод ње; то беше човек у годинама, а дубоке боре изражаваху искуство живота. Он је био достојни вођ и представник заједнице која за свој постанак и напредак имађаше да захвали не жару младости, већ упориој и сталној сиази зрелога доба и озбиљној мудрости стараца, које су учиниле тако много баш за то, што су уображавале и очекивале врло мало. Остали важни чланови, који окружаваху старешину, одликоваху се достојанством израза који је из доба када се осећало да облици власти имају у себи светињу божанских установа. То беху, сумње нема, људи добри, мудри и праведни. Али из целога људскога рода не би било ласно изабрати толико мудрих и часних лица, која би била неспремнија да суде погрешке женскога срца и да распознају део зла и добра у њему, него што беху мудраци суморна лица којима се сада обрати Јастира Припа. Изгледаше потиуно свесна, да сва симпатија, коју могаше јоште добити, бејаше у већем и топлијем срцу гомиле; јер, чим подиже своје очи ка балкону, сирота жена побледе и задрхта. Глас који је позва, беше глас пречаснога и славнога Џона Вилсона, најстаријега свештеника из Бостона, великога знаоца, као што беху многи његови сувремени другови, и по свему добра и блага карактера. Свакако, ова последња особина била је с мање бриге развијена него његови духовни дарови-, а чега се он више стидео него што се њоме поносио. Он стојаше у оквиру седих праменова косе који падаху испод ћелепуша, докле његове сиве очи, навикнуте на полутаму његове учионице, жмиркаху, као у Јестирина детета, на јасној сунчевој светлости. Он изгледаше као какав тамно урезани лик који је у прочељу старих молитвеника, и толико исто имађаше права, као ма који од тих ликова, да ступи напред, као сада, и да узме решавати питања о људском греху, страсти и бо.пу. в Јестира Прино", понови свештеник: »Ја сам се борио са својим млађим братом, од којега си срећна слушала проповед Божјега слова. 1< Овде господин Вилсон стави руку на раме неког младог бледог човека иза себе — »Трудио сам се, велим, да уверим овог побожног младог човека, да је требало да ти он говори, овде пред Богом и пред овим мудрим и часним старешинама, у присуству целога народа., о нискости и црнилу твојега греха. Познавајући твоју природу боље од мене, он би могао изабрати погодније речи, било нежне или ужасне, моћне да савладају твоју упорпост и јогунство, те да више не кријеш онога који те наведе на тај страшни грех. Али он се противи благошћу младога човека — и ако је и сувише мудар за своје године — говорећи да пема пичега горег за женску природу већ

је наморати да открије тајне свога срца у сред бела дана. пред таквом великом множином. Ну зацело, као што покушах да њему докажем, срам лежи у вршењу греха а не у његову признању. Шта велиш на то још једном, брате Димесделе? Који ће се од нас двојице, ја или ти, бавити се овом јадном грешном душом?® Ромор се подиже међу достојанственим и часним лицима на балкону.; и гувернер Белингам даде му израза, говорећи гласом пуним аукторитета, и ако умереним спрам младога свештеника коме се обрати: »Добри господине Димесделе", рече: „одговорност за ову женску душу на вама је. Вама дакле приличи да је светујете на покајање и исповест." Овај отворени позив привуче очи целе гомиле на пречаснога господина Димесдела — младога свештеника, који беше дошао са једнога од свеучилишта енглеских, доносећи собом све знање онога доба у наше дивље шуме. Његова речитост и верски жар већ су били доказали сву његову високу вредност међу друговима. Његова појава падаше у очи на први поглед; са белим, глатким и испуичепим челом, великим, црним, меланколичким очима и устима које, ако их није силом затварао, лагано дрхтаху> изражавајући и нервозну осетлЈИВот и велику моћ владања собом. ГГоред свих његових природних дарова и научењачке савршености, имађаше нечега у овоме младоме свештенику, имађаше некакав бојажљив, зачуђен, полузапрепашћен поглед, као у човека који се осећа да је сасвим залутао и да је збуњен камо да се крене по путу људскога живота; јер се могаше осећати добро једино у самоћи са самим собом. С тога, у колико му је позив допуштао, он се кретао осенченим странпутицама, оставши тако наиван и детету раван, излазећи, у датој прилици, са свежином и мирисом и росном чистотом мисли која, по сведочанству многих, привлачаше као анђелска, реч. Такав је бис> млади човек кога тако јавно изведоше пред публику пречасни господин Вилсон и гувернер, позивајући га да говори, да га чује цео свет, о тој тајни женске душе, која остајаше светиња и у своме паду. Он побледе због искушења у које га његов положај доведе, и његове усне задрхташе. »Говори јој, брате« рече господин Вилсон: »од тога зависи спас њезине душе и, као што гувернер рече, од тога зависи и спас твоје властите, која има да се о њезиној души брине. Реци јој да исповеди истину! 1< Пречасни господин Димесдел погну главу као да се у себи молио Богу и затим ступи напред. »Јестира Прино", рече, наслонив се на балкон, и погледа је упрто у очи: »чула си пгга каже овај честити човек и видиш одговорност која је на мени. Ако осећаш да ће то дати мира твојој души, и да ће земаљска казна бити делотворнија за спас душе, ја те позивам да кажеш име свога саучесника и свога сапатника! Немој бити нема због рђаво схваћене љубави и сажаљења спрам њега; јер, веруј мени, Јестира, и кад би био свучен доле са висока положаја и стао ту крај тебе, на тој узвишици срама, било би му куд и камо боље него кроз цео живот крити грех у срцу. Шта ће му помоћи твоје ћутање, осим што ће га навести на искушење и шта више приморати га, по готову, да греху дода лицемерство ? Небо је подарило теби јавну срамоту да би тиме могла извојевати јавну победу над злом у себи и јадом око тебе. Пази да не одузмеш њему, који можда нема снаге да се сам за њу маши, ту грку, али поуздану купу која је сада принесена твојим уснама!«