Нова искра

СТРАНА 10 6.

Н О В А

И С К Р А

1'ЈР().] '|.

ставника млађега кола српских политичара, публициста и јавних народних посленика, а на челу те групе стоји^као вођ и центар њен^Светозар Милетић, који је ту први пут изишао на среду као повереник и представник народа на парламентарном ггољу, у парламентарној арени; уз гвега стајаху као виђенији једпомишљеници и вршњаци вредни Јован Ђорђевић, Јов. Живковић, Миша Манојловић, Радак и др. Ја сам ту први пут видео Милетића; он тада беше у свежој мугпкој снази и једрини, пун полета и одушевљене воље; понесен надом у успех и вером у свој позив, изгледао ми је као млади орао, који је тек размахнуо моћним крилима; цела је његова иојава дисала духовитошћу, енергијом и оним импулсивним индивидуализмом, који не може само да прима и да се повија, да буде само одзив и резултанта тежња и осећаја своје друштвене средине, него и из себе (?амога не.што уноси у колективну умну садржииу, творачки нрерађује утиске своје средине, предњачи и води за собом. Ми омладинци из галерије гледали смо у њега као у новога апостола, у цову планету на српском видику, која ће својим зрацима осветлити стазе народном напредовању и пред којом већ бледе и тамне старије звезде. Силан се народ из свих крајева. српских беше тада слегао у Карловце; опет провеја кроз народ ^привремено нод Баховом системом притиснути али никако још неугугпени ,дух из славних мајских дана г. 1848., поче опет јаче и живље да вибрира у души народној жица заједничке националне свести, која се привремено беше притајила и успавала. затреперише му пред очима као нека знамења лепих и бољих дана... Гледао сам тај одугаевљени народ, како у густим гомилама врви кроз улице старе патријархове престонице, с њиме сам заједно заносио се вером и нвдом, летио с њиме заједно или упрвво, као бујан младић, још и исиред њега на крилима националног идеалисања — сад ми све то изгледа као да беше сан, као нека леиа бајка из старих идилских времена.... Одиста су се везивале велике наде за тај благовештенски сабор; Стојаковић је тада казао : „Никад, откако је народ српски у-аустријску државу дошао, није ни једна народна скунштина тако важна била као ова." Каква грдна илузија! (наставићк се)

јМкр у природк (Јглена Хклсенска)

тишла сам до језера, Где лисната врба стоји ; И кад птице запојаше, Оживеше снови моји. Два лабуда снежно-бела Поред мене водом шећу, Попац зриче иесму своју II лептири шарни лећу.

На западу сунце тоне И обзорјем румен буди ; С чудном слашћу, с тајним миљем Чисти ваздух сишу груди. Над буковом шумом месец Подиже се сад умилно ; Уз блеђани његов зрачак Пробуди се чежња силно. Мир и покој свети свуда, Свом природом, шири крила. Ах, кад би ми од тог мира Трунка само дата била!

с. д. м.

81с ^гапзИ:... јУклош ЈГ. 7 >крковкћ

илутин Савић протрља очи и нехотице погледа на ламну што је стојала на ниском ноћном столићу. Слаба тамна светлост иростирала се по великој мрачној соби и жалосно осветљавала овде онде разбацане ствари. Он подиже лагано роман са подглавља, који је ту скоро почео читати, па тако и заспао. На пољу је беснела мећава и лепо се осећало како ветар силно удара у ћерчива и тресе окна у њима. Траје већ неколико дана; по граду се подигли сметови, да ни корака не можеш маћи, а она некако тако бесно уједа, да и у саму Срл^ продире. Али он се могао сад с правом насмејати у својој топлој поотељи, што се ни најмање није морао бринути због њених Фијука. Од неког времена осећао се врло неповољно, Ревматизам га је давио све више, па је чешће и кашљуцао, у пркос томе гато му је баба Савка кувала свакојаке траве и гато је парио она места у којима је осећао као неко фино игличасто боцкање. Уз то и сан му се одбио. Седи тако по целу божју ноћ, а ока на око да склопи. Слуша редом ударе са црквеног сата, види кад већ и зора забели и кад мајстор Митров шегрт протутњи са кантама на оближњу чесму. По десети пут прихваћао се каквог старог романа, почне да чита, па и то не иде; окрене онда крај и тако се бар задовољи свргаетком. Овога пута прихвати се поново ггеке нове Димине историје и очима поче прелазити по ниским, ситним редовпма. Ветар зазвижда силније но икада, да се и пигатање иоћног стражара изгуби а прозор се затресе као да окна испадоше. То га је л,утило и чинило нервознпм. Ни у својој соби да иије на миру! Уз то је и лампа почела некако чудновато жмиркати, да, су му слова играла пред очима. Оп је остави да гори и окрете се на другу страну, јер му и нога беше већ утрнула; не знајући тнта ће, отпоче бројити, али се већ код педесет заборави, те мораде с нова отночети. Збил>а, ои се свакога дана осећао незадовољнијп и •собом и животом ; било му је и пусто и досадно тако саму; гушило га је то „од данас до сутра. 8 Или ваљда неће и то сматрати за живот и задовољство, што ће целе вечери