Нова искра

ОТРАНА 112.

II О В А

И С К Р А

БРОЈ 4.

вредност још и у томе, што су већином спеване у старије доба и сачуване у народу до данас, преносећи се од колена на колено; што се оне певају и дан данашњи, ирелазећи од уста до уста; и, што је њих спевао сам прост, нешколован народ, те су чист израз осећаја и појмова самога народа. Вук мисли да су женске (т.ј. лирске) народне песме старије од јуначких (т.ј. епских), и да »јуначких песама мало имамо етаријих од Косова, а од Немањића нема старије ниједне". Проучавајући скаске појединих јуначких иесама, Руварац пак находи напротив, да су оне много старије него што Вук мисли, доказујући за многе од њих порекло у индијским и перзијским скаскама*). Може се као поуздано тврдити, да је епско песништво нашега народа било развијено још у 13. и 14. веку. Да су наше народне песме производ самога народа, најбољи доказ даје сам Вук који их је по пароду и прикупљао. Прву књигу првога издања пропраћа он овим речима: »Овдје нема ни једне пјесне, коју је дух уображења, читањем књига обогаћен, ио правилима пјеснотворства измишљавао; него су све оне, које је срце у простоти и невиности спјевало®, и које је он запамтио још кад је живео »овце и козе чувајући". А за песме, којима је његова збирка попуњена у доцнијим издањима, вели да су штампане онако, као што их је в сам преписивао из уста Срба и Српкиња".У низу јуначких песама стоје на првоме месту иесме о боју на Косову, колико по валшости судбоноснога догађаја који је у њима опеван, толико и но лепоти и мнолиши својој. »Оне еу најленши одељак иашега народнога ена; у њима је осећање народне целине нашло свој пајлепши израз. Ни у ком другом кругу пагаих песама нећемо наћи онолико и онако дирљивих сцена, какве нам износе пред очи, и. пр., песме у Вуковој збирци: »Цар Лазар и царица Милица к , »Проиаст царства срискога к , „Смрт мајке ЈуговиКа" и » Косовка девојк а к . (Г1. II. Ђорђевић у поменутом нацрту). Од свију разних збирака српских народних песама, које даиас имамо, најмногобројнија је и најпробранија Вукова збирка, која у последњем, државном издању има до сада седам књига. У II књизи, поред најстаријих јуначких песама, находе се и косовске песме. Ни у којој другој збирци (Петрановићевој, Богипшћевој и др.) нема косовских песама у толиком броју, колико у Вуковој ; сем тога, оне се и по својој ноетској лепоти, и по јасноћи причања, и по чистоти и лепоти језика, много истичу над свима осталим косовским песмама. Поређаћемо ио збиркама све до сада познате народне косовске песме : 1. У Вуковој збирци, у II књизи, имамо ових 11 песама: Зидање Раванице (две, 35 и 36), БановиИ Страхиња (44), Цар Лазар и Царица Милица (45), Проиаст царства срискога (46), МусиИ Стефан (47), Смрт мајке Југовипа (48), Царица Милица и Владета војвода (49), Комади од различнијех Косовскијех ијесама (50), Косовка дјевојка (51) и Обретеније главе кнеза Лазара (53); и у VI књизи једну: Глава кнеза Лазара (15). 2. У Петрановићевој збирци, у II књизи, имамо две: Сан царице Милице (25) и Проиаст царства срискога (26); а у III књизи такође две: Бранковић зове Турке на Косово (23) и Вила и соко (32).

*) Прилог к исиитивању сриских јуначких иесама од и. Руварца [види «Две студентске расираве », Нови Сад 1884.]

3. У Миклошића имамо три: Како се свадио Милош ОбилиИ с Вуком Бранковићем (5), једна повећа песма о боју на Косову (6) и 1Јарица Милица и Милош ДрагиловиТх (7). Друге две од ових паходе се и у Богишићевој збирци (1 и 2). 4. У збирци Ф. Јукића и Гр. Мартића је једна: Мајка Југовића на Косову. 5. У збирци Григорија Николића такође једна: Обретеније главе кнеза Лазара. 6. По иојединим часописима штампане су још и ове: Полазак ЈуговиИа на Косово (Даница, 1868), Полазак Облачића на Косово (Српски Венац), Васојевић Стево (Сабор Истине и Науке, 1832), ПосавчиК Стеван (Летопис, књ. 75) и Проиаст царства срискога (Босанска Вила, 1886). Све ове косовске песме, изузимајући прве две и последњу од поменутих песама Вукове збирке, прикупљене су, хронолошки уређене и штампане уједно у државном издању, које су о прослави косовске петстогодишњице приредили Љ. Ковачевић и П. Ђорђевић, а које има насЛов: Кооовска Опоменица: Бој на Косову године 1389 у народним иесмама, Београд 1889. Вукове песме о Зидању Раванице иису у његовој збирци штампане непосредно уз песме о боју на Косову; што значи, да их Вук није рачунао у косовске. Оне нису обухваћене ни у поменутој Косовској Споменици. Међу тим, у овим се песмама пева о задужбини цара који је погинуо у боју »око кога се толико бавила машта народна" ; казује се пророштво »да ће Турци царство предузети (( , које с-рпску пропаст на Косову везује за судбину (у њу народ верује и њој и приписује сву несрећу своју); —- а то и чини да је врло подесно, да се коло косовских иесама отпочне с песмом о зидању Раванице, као што је учинио и г. Новаковић, износећи за то довољно оправданих разлога у својој расправи о косовским песмама, о којој ће доцпије бити парочито говора. Опште је мигаљење, да су косовске песме постале наскоро после самога догађаја, у првој половини 15. века, докле је сећање на поједине моменте његове и личности косовске још било у живој памети иародној. Поједине од тих песама испевали су, без сумње, разни певачи у народу, из разиих крајева, но попајвише, за цело, из оних крајева српских, који су били јаче заинтересовани самим догађајем. КруЈкењем по народу, од ус.та до уста, оне су се могле мењати по облику и језику, али су добиле општи национални карактер, који и данас имају. Скоро све од нобројаних несама косовских, а нарочито оне из Вукове збирке, јесу, као и остале народне песме, самосталне, без међусобне везе, и засебно опевају поједине моменте или епизоде тога великог догађаја; све оне имају свој самостално обрађен предмет, свака песма има своју заокругљену целину. Па ипак има једна веза која све те косовске песме присно веже у једну групу, издвајајући их видно од осталих јуначких песама; то је јединство главнога момента, око којега се оне нижу. Ова веза подстицала је не само наше и страпе књижевнике, него и наше пародне певаче на покушаје: да се из данашњих косовских песама састави једна хармонијска целина, да се састави уређена косовска еиоиеја. Доказано је да ни грчка Илијада није ништа друго него вешто уређеиа целина грчких народних песама о Тројанском војевању, које су пре Омира биле подвојене, самосталне, без везе, — као данас наше песме о косовском боју. Па, наравно, зашто се то исто не би покушало и код