Нова искра

С;Т1>А11А 110.

НОВА И 0 К Р А

БРОЈ 4.

»да је из најновијега времена, н да је иродукт народнога каквог вјештог верзиФикатора.* У првом, већем делу те песме (190 стихова) описана је косовска борба. То је највећи опис боја што га имамо у штамнаним народним песмама. Само је опис посредан, т»ј. не казује о боју сам невач у своје име, већ о њему вила прича соколу. Песма овако иочиње: Запјевао соко, тица оива, У планини на јеловој грани, А слуша га из облака вила, Слушала га пак је говорила : «Сив соколе, на јеловој грани! ((Пјесме тури, сузе ронит' стани, (| 3ар је теби данас до пјевања ?. . . Вила прича соколу о погибији сриској на Косову; нрича му редом како су се поједине војводе и њихове војске бориле с Турцима и гинуле: најпре долази Милош, који је убио Мурата и који за тим пада заједно с Иваиом и Милапом; за њима нада Влајко Бошњанине и босанска војСка, па Цетињски владика (!) с Црногорцима. Тада цар Лазар дозива у помоћ Вука БранковиКа, али Вук са 12 хиљада оклошшка нобеже за Шару планину и учини неверу. За тим удара Муса Арбанаса („То ј' амиџа Мусића Стевана«) с љутим Арбанасима (?) и сви изгину; за њима Љутица Богдан и Орловић Павле, на Југ Богдан с девет ЈуговиИа — оии најјаче ударају : ((Долине се крви наточише, «А брежине главам' накитише, . . . али и они: славно изгину. За тим долазе са својим војскама ВасојевиК Стево (с Црногорцима из Васојевића), МусиТг Стеван, Срђа Злоаоглеђ а и дијете Лауше. Најиосле удара сам цар Лазар: око њега слуге неколике, с деспе страпе слуга Видосав, а с леве БановиК Страхиња, који чпни огромна јунаштва. Али је тако од Бога суђено: «Ту погибе славан цар Лазаре <( На Косову крај воде бунара, ((Глава му је у бунар панула, ( ( Окреће се по бунару лице, (,Тада стаде на истоку сунце ! . . . ((Закукаше српске кукавице «Јер је Србе пресјенуло сунце. У другом делу (95 стихова) вила из облака иозива Вановића Страхињу из највећег нокоља, говорећи му: (((,3ар не видиш да ћеш погинути? «(, Да ои вила, па да имаш крила, « (( Пак да ти је од челика месо, ( ( (, Не би перо изнијело меса . . . суђено је, вели, да српско царсгво пропадне и поручује му да се врати у Крушевац, те да брани царицу Милицу и Јелицу, љубу Милошеву, које су остале саморане, без одбране. Кад то чује Страхиња, пролије сузе, па окрене дора кроз Косово. Но он се ииак не враћа узаман: до Сазлије је посекао три хиљаде глава; а кад је дошао до ћуприје, види да су је притиснули Турци и да се на њој вија барјак Бошка Југовића, па ужљути дорина: оДокле Страхињ' до барјака дође, «Пет стотина одсијече глава, ( , Кад Страхиња до барјака дође, (,Иосијече двоје Арапчади, ( ,Иак уграби барјак Југовића . . . и док је проиео барјак преко ћуприје, још је дванаест стотина глава одсекао! Кад је стигао у Крушевац, сусретоше га Милица и Јелица, и он им каже што је и како је; али их теши да се не бојс, јер:

а «Ако нам је царе погинуо, «(,Високи је Стеван остануо «(,У Русији (!) славној краљевини, ««Ми ћемо вас до вијека хранит', ( ( «Себе и вас од Турака бранит', ,, „Још имаде у Србина војске."" С тим се стиховима свршује ова Петраиовићева несма, у којој има доста лепих места, али има и понављања и аиахронизама, као и стихова из којих се види да је њен певач повијега доба. (НАСТАВИЋЕ св)

ЈТрва кита после зиме

забрах је јутрос у малену врту Кад је земља свежа влагом мирисала; И слажући редом мирисне цветиће Слушах песму сетну са речнога жала. А чашице беле, ко лабуда крило, ЈБубичица смерна тамно плаве боје, И цветови мали неранџастог дрена Весељаху јако мутно око моје.

Ко љубавник страсни, на усне сам вреле Притисн'о цветиће и листак зелени, Удис'о сам жељно тај заносни мирис И нада се опет будила у мени. Веоград, 1001. АгтапЛ <1. Б.

Т Ј у б а. У[ з восанског сеоског живота ТТ. Кочић.

(СВРШЕТАК) VI. лаги се окарио, па не ћурлика. Да, ћурлика, али врло ријетко: овако кад је сам код тора. Тужни и бдни звуци туже за нечим милим и драгим, за нечим изгубљеним. И Туба је дознала, да му је изашла »позовка« за солдачију. Свак је говорио: узеће га. Кад би она то чула задрхтала би као у грозници. До сад тако весела, сад се окарила, па лијепо пропала у лицу. Жарке грахорке изгубиле ону првашњу топлину. Стара се Анђа препала. Одбраја јој уроке, салијева страву — ништа не помаже. У сну увек нешто бунца. — Само да ми га је још једноч 'нако из близа виђети — мислила је. Нешто ми је ето драг — умрла би' кад би' могла, за њега. Е, Боже, а он то не зна.