Нова искра

I '> 1 -0,1 '1.

ц О В А II с к Р л

СТРАПЛ 111

То је исто и Благи желио. Гледао је, да се онако на, само с њом мало разговори. Лакше би му било, тако му се чинило. Прије два три дана одласка дошла Туба у млин. Благи то видјео. па сјавио сермију у оно стрњиште иснод млина, па се учинио онако крај млина, да се напије воде. Млин се нешто обаталио, па крупно меље. Туба изашла пред млин, не би ли кога од мушкијех видјела, па опази Благог, гдје пије воду на оном точку више млина. Срце јој задрхта. Зовнула би га, а грло јој се стегло, па проговори не ироговори! — Помоз' Бог! — Да Бог добро! — Зар ти у млину, Туба? — пита је Благи пролазеКи покрај млииа. — Да. ГГа не знам . . . нешто млин ... — не да јој се изговорити.

— Ма шта? — Нешто се, прошКеш, млин обаталио, па не знам направити. Били ти умио? — Да видим — вели Благи и уђе у млин, а она остаде пред млином. Нешто је дуго баратао око камења, збунио се, па ие зна, шта ради. — Добро сад меље. Направио сам — вели Благи, излазећи из млина. — Благи, збиља, кад ћеш у солдате? — охраби се Туба* — Ја млим: нр'ошјутра. — Душе ти, је си се препб? — Па ет'... и нијесам. Што би' се бојб? — 'Нако знаш, би ли ти било жао, да те приме? — Пааа — отеже Благи — да видиш и не би. Немам матере, немам никог свог.... не би ме иико жалио —

вели Благи, па онако испод ока погледа у Тубу, а она обори очи. — Жалио би те свак, све село. Па ет' и мени би било жао, да те, не дај Боже, приме, јер, знаш, Грац . . . Ето, нит' си ми — што 'но онај говорио — род, ни помози Бог, а нешто си ми драг, кб... кб, кб рођени брат — замуца Туба— Нијеси ни ти мени мрска. Жао би ми било, 'нако знаш, тебе и села и сваког. Наш свијет, адет ... па знаш чојку, кад оде на даљ, у туђи свијет .. . нит' кога зна ни позна — заплео се Благи. — Боже мој, 'оће ли те узети? Свак говори: узеће га. Мени нешто, Боже, жао, па дође ми да плачем. Знатп. немаш никог свог, па жао ми те све'дно, кб... кб, кб рођеног брата,... мен' се чини, више — вели Туба, а блага румен осу јој образе. — И ти си мени, чини ми се, дража од сестре. Немам ниђе никог свог на 'вом бијелом свијету. Да умрем,

не би ми имб ко свијеће на задушнице заналити — вели Благи, а суза му полети. Он махну рукавом, па је заустави. — Не дај, Боже! Немој слутити. — Е ее, Грац... — дрма Благи главом. — Не ће тебе-, ако Бог да, примити — соколи га Туба, а сама види, како криво говори. — Ал' од куд ко иде, вели: узеће те. — 'Нако знаш, свијет говори, кб ђе си ти... — не да се Туби изговорити што мисли, па тури руку у недра и извади јабуку — зеленику. На ти ову јабуку, па се немој, знаш 'нако, карити. Све ће добро бити — ако Бог да — боље нег' што ми мислимо. — На и теби — вели Благи, па извади из торбака јабуку и пружи јој. Оиа је пољуби, па метну у њедра. — Збогом, Туба!