Нова искра

СТРАНА 118.

Н 0 В А

И С К Р А

БРОЈ 4.

— Збогом пошд, Благи! Боже, оа среКом! — Боже, дај! — одврати тужно Благи и одјави овце на попасак. Већ је био млин изамлио. Туба покупи брашно у торбицу, па пође кући. Нешто изнемогла; ноге јој клецају. Жао јој Благог. »Никад га, море бити, не ћу више виђети«, шаптала је. Очи јој се напунише суза. Она пусти на вољу ојађеном срцу, сузе иотекоше, а она ббно, тихо запјевуши: Ој, јабуко, моја зеленико, Све те љето у њедрије' носа'; Нит' те једо', ни те коме дадо', Већ сам те је драгом оставила Јесен дође, а мој драги оде. Она престаде, па уздахну. Од Зељковића тора допирали су сјетни звуци јасне ћурлике. Она их је, с чежњом и слатком тугом у срцу, слушала, док пошљедњи одјеци не изумријеше у густим висовима тамно-зеленог Медењака. VII. Што свијет говори, ил' је било, ил' ће бити. Свак је говорио: узеће га. И узели су га. Кроз три недјеље Благи остави своју постојбину и оде у Грац. Свак га је жалио а Туба највише. — Само нашег Благог, грдна рано, примише ове године из нашег села — тужи се Туби Марушка Мићина на перушању код Мајсторовића. Кад су нашег Милића нримили, није ми било жалије. Да су барем још кога из села узели, било би му, јаднику, лакше, а 'вако сам... — Боже мој, 'оће ли и' бацити у Грац или ће остати у шеру? — пита Туба. — Ја млим: у Грац. Туба се окари, па се замиоии. Марушка и Пава заговориле се, па нешто једна другој дошаптава. — Шта сте се ви, цуре, толико заговориле? Нијесте на збору? — шали се Лазар Николин, па баци иред Тубу чврсто завезан кукуруз. На, перушајте! Туба се трже и узе кукуруз. Једва га некако оперуша, баци на хрпу, па чудновато погледа на Лазара. — Знам ја, цуре, знам — уплеће се Лазар. — Шта знаш ? — утаче се Пава, другарица Тубина. — Знам ја, 'нако знаш. Знам ја све — вели Лазар и дрма главом. — Не знаш, вала, ништа, јер ништа и нема —■ опет ће ђаволаста Пава. Она је искрена и одана Тубина другарица. Увијек је с њом готово. Заједно су и одрасле — кућа до куће. Једна другу поучава у везу, у ткању, у сваком женском раду. Кад су на њиви, увек су на једном разору. А што су могле запјевати, то је за причу! И ако је била одвећ говорљива, ипак јој је Туба смјела повјерити своју тајну — тајну, коју је и од црне земље крила: да воли Благог. Овако, кад је какав светац, стара Анђа оде некуд у комшилук или на виђење кћерима, а њих двије наставе, па по цијели боговетни дан разговарај се. Кад би се сите наразговарале, онда би Пава рекла: — 'Ајд', Туба, болан, да мало запјевамо! ■— Паво драга, не могу, па ет'.... -— Ма шта ти је, болан? Немој се карити. Је ли те жао — јес'; ама јопе' немој чинити брез себе. Сад ће те двије године протећи кб 'ладна вода, п'онда, ко си, ти си!

До'ће он, болан! Зар Благи? На моју душу, ко да гледам, а он дошд, па... Де, де ону »Ој јабуко, моја зеленико®. То ти волиш, ја знам. — Паво рођбна, не да ми се, па уби ме — вели Туба, а очи јој пуне суза. VIII. Јесен се приближује. Гора се почела жутјети. По који суви листак падне с гране, као нијеми гласник сумерних јесенских дана. На њивама је готово све обрађено. Шљиве родиле — преродиле. Свукуд пуне каце, а комови већ преврели, па се пјенуше. Траже се котлови, лети се за »дозволу«; свак ради, а порезни »уред« најбоље. У селу велика живост. Неко жени брата, а неко сина; неко удаје сестру, а неко опет кћер. И ако је јесен досадно доба године, тежаку је најмилије. Онда он свачег има; доста појести, доста попити Док има, да се што уграби, јер послије.... По гдјекад богме и по која пушка нехотице одапне (Старинска, не мари ништа!) Кнез се почеше по глави, па ће званично: »На рапорт!« »Е, људи, људи, никад овом свијету ... . (< — врти кнез забринуто главом. Пред стару Анђу падају плоске као угњиле крушке. Чувени су некад били Крагуљи, па се и Тубина љепота рашчула. Тегле просци из десетог села, као овце на солило — долазе на заглед. Стара се Анђа нашла у чуду, а Туба стрепи и дрхће, као јагње од оштра ножа. Крије се, не ће да изиђе. Јанко Делић потеглио чак из Змијања. Опремио се, као што се један Делић опремити може. С паром га згоднијег нема овамо око нас. Тежак је, истина, има своју земљу — давно се откуггао — али по мало и тргује. Купује овако у јесен дебеле волове, па их препродаје. Бистар је и предузимљив човјек. Из свачег гледа да пару избије. — Нек' изађе, да је видимо. Не ћемо је појести вели Јанко. Људи смо просци, таки је ред. Бегенише ли — добро, не бегенише — и тако. — Знам, брате, Јанко: ама ја дјетета не дам ове јесени ниђе. Млада је, луда, а јопе' ти си чојек згодан. Туј се богме ^оће ово, 'оће оно, а она, кб вукарашка 'ћи, нема толико спреме ни дарова — одбија га Анђа. Крагуљи су, стара, на гласу и ... •— Е, мој Јанко, били су некад! — уздахну старица. — Чељаде је бисно, кршно, пристало — од соја је, знаш ; то је за моју кућу. А дарови и спрема? — вели Јанко, па иирну и одмахну руком. У мојој кући нит' ће бити гола, ни боса, ни гладна, ни сувотна. Свега доста, 'вала Богу! Живиће кб бубрег у лоју — што 'но онај казб па ти сад... — 'Вала ти, брате, Јанко, кб имам коме! Ама дијете ове године не ће ниђе, а до године, како буде суђено. А Никола, отац Лазарев, разлетио се, па не зна шта ради. Хоће да жени сина, па се мрке јањиле. Лазар не ће, него Тубу. Чуо је то Никола од »оне к . — Ми смо, мој чојче, обнемогли; пали — што 'но има ријеч — на пошљедње гране. Ред је да га женимо. Ама он не ће, већ Тубу Анђину, а она затегла, кб да је пријестолникова 'ћи. Ето, долазио на заглед Јанко Делић — 'наки чојек! а она џолава вјештица подапела губице, кб цигањски бубањ, па вели: »Ја не дам ове јесени ниђе дјетета!« Види ти сад тог посла! На моју душу, ја не знам шта ћемо ... Дијете је дијете... Ти знаш Лазара — вајка се Петра Николи.