Нова искра

№0Ј 4.

НОВА И С К Р А

СТРАНА 119.

Никола се забринуо. Шаље онако испред себе жене, да »маме« Тубу за Лазара. Ето, дошла Каласура (неки је зову и Летикујом), па се распричала: — Моја Анђо — моја, немој ти бити блентава! Подај ти дијете у Мајсторовиће. На моју душу, сестро, не'ш се кајати. Ти знаш, 'вала Богу, Мајсторовиће. Они држе жене кО мало воде на длану. Људи су згодни — своја земља, а јопе' близу вода, близу дрво, близу млин! Ниђе таке згоде! Ја млим тако, а ти сад гледај. Отвори очи! Нијесам ти — не дај, Воже — душман'. —• Знам, моја др^го, а.ма дјетету не иште срце ове јесени ниђе. Ја јој велим: »Ето, 'рано, изабери, ђе ти срце иште. Ја те не ћерам«. Она нама' стане плакати. Нитам је, а она ћути. Само вели: »Најо драга, не иште ми ниђе срце«. Е, па шта би' ја сад, сестримим те? Ето, кажи ми, де! — јаДа се стара Анђа. — Немој ти, знаш, тако. Дијете је, па море бити.... Ето, кад су ме водили, ја плачем. Жао ми оставити вес, а повезати бошчу, а послије... Ја ти кажем — што би' ти и говорила? Људи су згодни, једни по једни. 'Наке куће у десет села нема. Доста сермије, а богме и житни су. Нико још не памти, да су и оку жита купили, Своја земља, сестро! Мало је данас такије'! Близу вода, близу дрво, близу млин! Сама ти знаш, што би' ти казивала? А јопе' и близу је. Што би је давала пре'о бијела свијета? Мореш јој доћи, што 'но ријеч, сваки дан на виђење.... Гледај, сестро, отвори очи ! Нијесам ти душман — ни теби ни твом дјетету. Не говорим — не дај, Боже — из какве злобе, већ 'нако знаш... Близу вода, близу дрво, близу млин, а Мајсторовићи пазе жене кб мало воде на длану! Тако је, сестро, па ти сад.... — растолокала се »благоглагољива с( Каласура. Туба се крије и бјежи, док види да ко иде кући. Одмах јадница помисли: иду на заглед или прошњу. Већ је прошла година, од како су Благог примили. Често пута погледа у ону јабуку, што јој је пошљедњи пут код млина дао. Почела је вбћ давно венути. Она је ■гужно погледа, а очи јој се напунише суза »нека, нек' вене, нек' увене — само нека се он жив врати, али Грац к помисли она, а сузе јој облију блиједе образе. IX. Виће пред Аранђелов-дан, кнез сашао на »уред«. На »уреду« је примио »позовке« и друге »званичне ствари«. Осим тога предали су му два замотуљка у црно завијена и »црну књигу.« — Боже мој, шта ли му је ово ? — чуди се кнез. Прочита адресу: »Господину Вукану Радићу, кнезу села М к — Зар ја господин? 0, о, о! — не може кнез, да се начуди, па ће опет: »Господину Вукану Радићу, кнезу села М., задња пошта В. к Ја наредне царевине, Воже мој! Сваком ли зна одати чес'! Право каже Давид: »Кнез је кнез". Није лако бити кнез ! Треба се ^вамо у'ватити са судом, а држати се палиграпа, па ти се нама' вјерује и одаје чес'. Опет чита и осмјехује се: Ја наредне царевине, мој милосни Бого! Сваког ли зна поштимати! Изађе из »уредовне дворане к некако ггоносито. Дигао главо као неслан ован, а укочио се, па никог не гледа. Узео оне замотуљке, па носи у рукама. Сељаци, што су били на »уреду к , стрчаше се радознало око њега. — Шта је то, кнеже? —питају га неки.

Он се направио важан, па ће од неко доба мало затегнуто: — Ништа! Чекајте, док отворим књигу! Што сте навалили ко марва ?! Он отвори писмо, па стаде читати у себи. По гдјекад се заборави сиромах, Па почне и на гл-ас срицати. Мучио се дуго и кад је све разумио, онда се накашље, па поче : — Царство јавља »азо к , да је десет... десет... — Шта ? укинута десетина зар ? — претрже га неко. — Шути, марво ! — продера се кнез, па настави. »Азо к , царство јавља, да је десетог прошлог... — Шта ти му је оно »десетог прошлог 8 ? — дочека опет неко. — Шути, ћићулајкане бож'и, бленто, злогло! — дере се кнез, а поблиједио, као крпа, у лицу. — Немој ти, кнеже, знаш, нада мном трти рокве, јер сам и ја нешто био. И моја се слуша код суда. Знам ја палиграпе! — Чес' теби и поштење — трже се кнез. Ама немој брате, знаш 'нако Од царства, па шта му је, да му је — добро му је! — Читај, кнеже, читај! — чује се неки. А ти, Јовиша, шути ? — »Азо к , царство јавља, да је десетог прошлог месеца умро у Грац инвантерист (Ја сам био врајтер) Благоје Гатарић. У његовом војничком сандуку нађен је један народни инструменат, ћурлика и једна јабука. Пошљедња воља поменутог инвантериста, да се ћурлика уручи Милићу Зељковићу, а јабука да се преда Туби Крагуљевој, Моли се господин кнез, да ово тачно изврши — заврши кнез и нагласи особито ријечи »моли се господин кнез к а сељаци се чудновато згледаше. •—• Еј, јадна му мајка! Вог да га прости и помилује! — оте се једном уздах из гомиле. — Ја наредне царевине. Боже мој! — чуди се Јовиша. За свашта ли води бригу... Код ње иде све ко на тетиво! Нема код ње тамо-амо, већ шта је коме одређено — одређено! Боже ме не покарај, да оде на 'нај свијет, нашло би га! — Само да се укине десетина, трећина и, рећ'емо каз'ти, ове глобе — никад бољег цара! — вели Шурлан. — А шта му је то, кнеже, завијено у то црно ћаге? — пита Јовиша. — Зар не чусте шта царство јавља? Ово је дугачко ћурлика, а ово округло јабука. — Ја, мој ваљани Бого ! Види, види, који су мурови и штрамплета! — не може Јовиша да се начуди. Колико ли је муке и трошка виђела царевина, док је то иослала амо из толике даљи! Па вели чојек: много ингте! Док се вратио с »уреда к , кнез је одмах предао Милићу ћурлику, па пошао онако узгред да и Туби уручи јабуку. Стара Анђа извадила мисирачу из ватре, па отреса с ње луг, а Туба узела камичак, па туца љешнике, док кнез трнапи на врата. — . . бар вече! — Да Бог добро! — устадоше обадвије, поклонише се и примише Бога. Туба узе столац, пребаци преко њега поњавицу, па подметну под кнеза. — Сједи, рбде — вели старица. Која добра? — 'Вала ти! Немам кад; имам још нешто посла 'вође доље код Ћокана — вели кнез и извади јабуку из нреметача.