Нова искра

СТРАНА 126.

НОВА ИСКРА

БРОЈ

зик, а чеото српока пеома и звуци јаворових гусада разлежу се с њих по тихим водама Пдатиним иди усред стодетних шума тропоких крајева. То је заслуга Гооп. Николе Михановића. Његов је живот узор радинооти и предузетнооти, којим се може и оме подичити оав наш народ. Зато и «Нова Искра" изноои данао пред своје читаоце његов дик, желећи му дуг живот и оваку срећу и напредак у будућем као и у досадашњем његову раду. н. ш. ц. „Еоло", (В. биографију Н. Михановића). Шанац на Делиграду (1876—78.) — Поред крвавих бојева који ое бише на Делиграду, овај је шанац, са низом других, био оно место где се прво прочита ратна прокламација, где се захорише први ратнички узвици и где војока проглаои дотадашњег Кнеза за орпокога Краља. Наши долазе! (олика из орпско-турског рата 1876.—78. г.) — Фотографија, која је снимљена за време орпско-турског рата, представља моменат, у којем неколико орпских сељана устаника очекују орпоку војску која је непријатеља нагонила у беготво. Наши долазв! узвик је и њихове радооти и њихове ореће у коју једва што омеју веровати. Одговор Занорошких Козава. (Сликао И. Рјепин). — Ова знаменита олика генијалног руског уметника позната је широм овета по многобројним репродукцијама. Позната је и орпоким читаоцима, али из туђинских илустрованих диотова. Ево је оада у а Новој Искри". Бије ое љути бој! Туроки Султан, узалуд гневан, ипак позива Козаке на предају, јер без тога никог неће поштедети. Позив је писан па треба и одговор да буде такав. Нађоше ћату, окупише ое око њега, па дај омишљај како ће му ое одговорити. Договор је био брзо готов: «Предаћемо ое само онда кад седнеш на живог јежа иа га тако убијеш I* Како се Запорошцима допао овај одговор, како мисде о њему и шта осећају — показује ова знаменита слика која је у власништву Њ. В. Руоког Цара Николе II. —

Словенска гушчарица. (сликао Н. Машић). —- Убави Јасеновац на Савокој обали привукао је својом епском мирноћом сликареву пажњу. Каквих идила има у њему, показује ова Машићева лепа слика која је данао у власништву Загребачке Гадерије Слика. Цар-Дазар се иривол,ева царству небескоме. (Сликао проФ. Ст. Тодоровић). Миоли царе мисли свакојаке: (( Мили Боже, што ћу и како ћу ? (( Коме ћу ое привољети царотву ? (( Да или ћу царотву небескоме? «Да или ћу царству земаљокоме? а Ако ћу ое привољети царству, „Привољети царству земаљскоме, (( Земаљско је за малено царство ( ( А небеско у век и довека." Цар воледе царству небеокоме, А него ди царотву земаљскоче , . . А када и главу положи за народ свој, подиже се у облацима, окружен анђелима, у царство небеско. Тај моменат представља слика нашег уваженог сарадника Г. проФ. Ст. Тодоровића. ^Анђео у прочељу са десне стране указују на књигу повеснице коју је руком обухватио. Два анђела с леве стране предотављају Тугу и Утеху. Анђео у црнини плаче над оудбином неорећне Србије, а други, у белој одећи, теши га показујући му небо. Овај рад Г. Тодоровића још није завршен; још је само нацрт за слику већих размера, коју је Г. Тодоровић почео радити. - У групи анђела око оамог Лазара, анђео са десне стране држи путир из кога ое пред полазак на Кооово причеотила војска: левом држи Лазара. Остали анђели узносе Лазара к небу. У дну слике види ое несрећна земља опустошена и попаљена. иШДГ ] Жртавник. — У књизи (( Нешто~о језику 8 , коју је написао наш један од најбољих филолога, спомепута је и ова реч ижртавник", али са замерком. Штедећи ме, писац није опоменуо моје име, него је казао оамо: (( онај, који је ову реч употребио, заиста је миолио, да је жртвеник руока реч, те ју је хтео да посрби жртавником. Али се љуто преварио 8 , По што ни онда па ни до сада реч ажртавник" није употребио никоји други осим мене, то, наравно, да се тај приговор и тиче само мене, и — ја ево желим, у интересу оаме те речи. да се браним и правдам. 'Гај приговор, и ако је према мени био штедљив, он је према отвари био неуместан; јер није истина, да сам ја (( заиста мислио" да је то реч руска, кад се у даљем говору вели, да су «наши стари 8 писали ажртавник", па сам и ја могао знати, да, се пређе тако писало.

Што ое пак у приговору каже, да се п писац љуто преварио" (ваљда што је мислио, да је реч руска) то ћемо видети, да ли сам се преварио. Сад је 155 година, од кад је писана (не штампана) једна повећа књига (сад је у народној библиотеци), у којој стоји божаотво , не божбство нити позније божество . У тој је књизи и граматика, и синтакса, па и Фразеологија, много лепша, чистија и правилнија, него у овима потоњима књигама све до 18 50. И да је Вук, којом срећом, на ту књигу наишао био, ја држим, да би он о њој за цело водио рачуна. Е из те књиге од године 1745. ја сам узео ту реч 0 жртавник". Ја дакле нисам мислио, да је (( жртвеник и реч руска, па је ја посрбљавао, него сам нашао реч сриску, и у живот је иовратио. Дакле у томе нисам се преварио ја. Да ли је пак тај налазак и повратак добар, то тек да видимо. Писац књиге (( Нешто о језику 8 води ову реч овако : (( Реч жртвеник гласи у словенском жрђтвбник (ја бих рекао, да ое ово б изговарало као а, или бар као е, а не, како пиоац приговора вели, да ое у тој речи, и оамо у њој, в није