Нова искра

№0Ј 4.

Н О В А И С К Р А

СТРАНА 101.

— »Ако, даткин.' Ама немој да ми проминеш Марику: на обедве узни од један топ. к А њему како је, мани се; и мене ме за час дојде мило, јербо, не ли ти, чедо, реко: ем је убав, ем је добар, добар, ем — венчање ми је, и па се сетим за Димитрија, та ми се врне у срце жалос'. Ако види убави шамичики за врзување главу, ако убаве папучкице, он па у вечер казује на мајку му и па питује да ли да узне на Дику. А дада па: — »Ако, даткин. Салте ми немој проминеш Марику.® На обедве узни једнаке. Дор је Мита дом', ја узе да не мислим тол'ко за Димитрија, а к'д неје: други мисал немам. Па си кришећим и онеј моје песме... кЛади ми, лали, мој Димитраћи"... Ели : (( Лети подети, славеј - пиленце, 'Га си ми падни гатку у башчу.» Ели узнем та нову вадим : (( А што сам ти, Боже, тол'ко сагрешида,

чардак Сотираћев, овај пак други Николаћев, с'г, пишин аџи-Ђокин беше. На такав висок чардак седне, па се спрема нашу кућу обрне, е га би ја кроз обор прошла, е га би по башчу цвеће посипувала, е га би ми он видеја... Запази и тој свекрва ми, па га ружи, ружи, и не даваше ми да из собу искочим, дор си је он на чардак. Пројде, виће не знам баш кол'ко пројде, а тике ете ти гу једна жена та ми збори за Димитрија усујле : — Димитрије Ђошин неће да може без теб'; ће си, вика, умре завалија за тебе. Ја ћутим, огањ ми се качи уз грбину и уз образи, а мене ме неје жал', но ме никако дори мило, ништо ме како на смејање обрће... зар што сам чула куде ме неје забрајија, и што неће да може без мене. Пројдоше две три дни, ете ти гу па: —■ Милујете, вика, јако те милује. А мене ме мило. — Мерак му је... да те види. -— Ууу! стринке! — узе ја та се зачуди.

КНЕЗ МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ IV. СА СВОЈИМ РАТНИМ ШТАБОМ У СРПСКО-ТУРСКОМ РАТУ 187 6.— 7 8. г.

Та ми узе, Воже, моје сдавеј-пиде? Пишин ми у продет славеј си појеше, • А с'га ми, ете, вије кукавица..." Вадим од себе жалне песме, нојем и плачем, ама кришећим од свекрву, од з'лву ми, па приличе ми, што и од саму себе кријешем. Такој, такој, па пројде гоџа, а ја Димитрија ич не видо. Свекрва ми и з'лве запазише што имам у срце ништо за Димитрија та га ружешеју. Ружу и њега, и мајку му, и татка му. А кад. ће ме поведу у таткови ми, заодешеју сву малу салте да не прођу куд Ђошину кућу. А он, Димитрије, свако јутро и при вечер, к'да је време на посипување цвеће у башчу, укачи се на тетинов му чардак, што беше убав, висок како овија чардаци... Фрљи, ротке, очи кроз пенџер: Ене! Онакав... Онај си је

— Ш' ће ти бидне... салте да те види... Око мене се обрће соба... Ћутим. — Нак те види... а? Што има... При сокакња си је врата... Ич с-е и не двоуми: не теја. ... и па дооди, па тике мене усујле : — Димитрије те јако милује.,. Неће си може без теб'... Пушти ми тија речови, па тике од свекрву ми иска божном подношке, други пут брдо, трећи јурнек 12 за јеглак —- Каква си је овој жена? — вика си ми свекрва. Казује што седи чак на Стамбол-Капију, а дошла да тражи јурнек за јеглак при Жожину Капију. Ако ми дојде јоште једанпут, жи' ми Мита, ја ћу гу искарам: јербо брдо и јурнек тој си гу је салте пригода — она си за ништо друго 12 Почетак, угдед.