Нова искра

Б1Ч)Ј 4.

дооди, — збори свекрва ми, срди се, и све у мене гледа. А јааа!... И дојде ми, дојде да гу кажем, па не гу каза. Пројде' читава недеља. Свекрва ми отишла у комшилак сас работу, з'лва при девојчики па сас работу, а ја дом' сама самач'чка: тике ники та на сокакња врата: чук! Пита којп је, извади чивију... Онаја!... Дојде сас мене чак до кућу, па тике : — Ђул-Марике!... Димитрије си је при сокакња врата... Салте иска да те види: ш' ће ти бидне?... ... излезе, а ја, аџамија. узе да се двоумим: „Е ли да искочим ?... Ако ме види једанпут, истина: ш' ће ми бидне... Срамежљив, не ме је гледаја пишин, па га зар жал... Ја ћу сам у обор при сокакња врата, он ће си ме проодејећи ногледа... Ама, с'га неје бећар; ја па имам мужа... Да ме чује муж..." Тај дан несам излегла. Јутре дан, па ми је свекрва у комшилак сас работу, и па. з'лва ми при девојчики сас работу. Несу ме остаљале саму никад, а с'г два дана, једно по друго !... Тике ники та на сокакња врата кротко: чук!... Онаја! ! —... излегни, Ђул-Марике!... Нри врата си је... А ја обучена, обучена, закитена, јербо јоште иоловин сат па ће акшам, 13 к'да се чаршија затвара и к'да ће Мита да дојде од дућан на вечеру. Појдо по онуја, тресем се, па тике ми се учини како да ме Мита жално викну: Маријооо ! та једнаг чучиу на. траву, покри лице сас руке ,

ЈГропаст српског царства на У^осову

највише се очи отимаху на убојну под Крушевцем војску. Колико је поље Крушеначко, све је иоље војска притиснула, ударен је чадор до чадора, коњ до коња јунак до јунака ! Тако Вуче бјеше уранио, те он шета граду по бедену, а видје га славни кнез-Лазаре, па Лазару врло мучно било, на јутру му назва добро јутро: «Добро јутро, кнеже Бранковићу! Што си, зете, јутрос уранио? Што с' у пољу чадор оставио, и у пољу своје оклопнике? Што ли си се, сине, намрдио? У образ си сјетно невесело кажи тасту јутрос на уранку!* Проговара Вуче Бранковићу: «Прођи ме се, мили господару! Коју бих ти ријеч бесједио, ти ми ријеч послушати не ћеш; а кад би ме, тасте, послушао,

и ста да плачем; а онаја ме диза, вика да идем — тике свекрва ми... К'д дојде, Вошке! Несам чула ни капиџик, ни па одење... Дори одлете та тури чивију, па т'г онуја сас једну руку Фати а сас другу сас бастун (куд најде бастун не знам): по грбину, по крстетину, и јоште по доле... тепа, тепа а онаја вије и узе се отима, бега... Свекрва ми по њума трчи, тепа и збори: — »Кучко! Могарице! Искаш ми кућу посмешиш ; искаш ми сина ражалиш... Какав би ти фуетан даја Димитрије, не знам, а од мене све ти модар па сас зелене грањке..." — Оооо б! Ашкосум, Ђуринице! — узвикну домаћица задовољно. А аџи-Настасија прихвати: — Аферим, и Бог да те прости, Ђуринице!... Ама с'га си је право, Севетке, да гу попијемо за душу по чашку лимонију. — Право је, аџи-Настасијо! А виће си је и време за ракију. Васка је донела „лимонију," служи. Старе с домаћицом пију, а ја и Јола погледамо се и смешимо се. — Заш' се смејете, девојчики? Е ли што си је овај убава лимонија за Ђуриничину душу а нама у гугау ?... Ако, смејте се ви нама, а ваши ће млађеји вама, ми за ваше смејање ич не бригнемо, — говори Ђул-Марика па испи чашу, узвикну „Фала ти, Севетке! сс и настави.

а је било оком погледати, и ушима јеку послушати, кад се ситне књиге растурише од Дунава и од воде Саве до Косова и Мораве Бинче, те пођоше српске поглавице и војводе, све главни јунаци ; кад видјеше старци и тежаци, потурише рала и волове, а чобани стата оставише, — девет стада оста на једноме, упртише торбе упртњаче, припасаше свијетло оружје; све се сломи цару на заклетву у широко поље под Крушевцем! Све широко пол>е притискоше: Коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља како чарна гора, чадорови како лабудови, а барјаци како и облаци ; да из неба сигна киша пане, ниђе не би на земљицу пала, 13 Вече.

110 НАРОДНИМ ПЕСМАМА САСТАВИО Л.

ЈТолазак на ^осово већ на коња, ја ли на јунака, на чадора, ја ли на барјака . . . — Кад се војска рахат учинила, П,ар Лазаре сједе за вечеру, покрај њега Царица Милица, итд... — — Квд у јутру јутро -освануло, иодранила једна поглавица, што је једној земљи старјешина, по имену Вуче Бранковићу, подранио, поље остав"ио, и у пољу силовиту војску, а дошао граду на бедеме, нико с ц.име није полазио ; с господаром цигле двије слуге, двије слуге иду назорице, а госиодар с њима не бесједи, но је чело грдно намрдио, а пониско брке објесио, мрки брци пали на рамена; он ми шета граду по бедену, прегледује куле и зидове, прегледује своју госпоштину, прегледује своју царевину ;