Нова искра

([ ОВА И 0 К Р А

1]К)Ј 1. _ да отвориш те подруме своје, да даш доста издобила вина, да напојиш војску под Крушевцем, па да пустиш те хитре гласнике, нек гласници кроз.сву војску викну, нека свако своме дому иде ! Ми смо своју земљу опустили, оста земља пуста на Крајини. Нема нама јутрос помагача, нит имамо красна пријатеља: Од све Босне десетак хиљада ! Камо теби Краљевићу Марко ? Камо теби Лека Катунаре ? Камо сестрић Мусићу Стеване? Камо Зета зета Баошића? Сви издаше, а ми остадосмо! Но је нама белћи земља жедна, ја се бојим и страх ме је љуто: може јада бити на Косову, може наша војска изгинути, ми главари главе погубити! А мој тасте, српски цар ЈТазаре! Да ја теби једне јаде кажем: Синоћ пољу легох под чадором, допадоше двије моје слуге, на перо ме ћурком покриваше и господско лице завијаше; очи склопих, грдан санак видјех, грдан санак, —да га бог убије! Ђе у сану гледам на небеса, на небу се, тасте, наоблачи, па се облак небом окреташе, облак дође баш више Крушевца, више твога поноситог града; од облака пукоше громови, гром удари тебе у Крушевцу, баш у твоју красну царевину, у дворове, твоју постојбину; Крушевац ти огањ оборио и најдоњи камен растурио ; што бијаше један ћошак бијел, он на твоју паде Вукосаву, под ћошком јој ништа не бијаше, испод ћошка здраво излазила. А мој тасте, српски цар Лазаре! Не смијем ти сане исказати, тек ако је сану вјеровати, вјеровати сану и биљези, ја ти, тасте, хоћу погинути, ја л погинут, ја ли рана донаст. Ја се својој глави не препадам, ал ја водим дванајест хиљада убојника љутих оклопника: ђе јаокнем, сви ће јаокнути, ђе погинем, сви ће погинути ! Но ти с' молим јутрос на подранку, молим ти се, а љубим ти руку, да растуриш испод града војску, нека свако своме дому иде; — прођ' се боја, да га Бог убије!* Кад то чуо српски цар-Лазаре, плану Лазо, како"огањ живи,

те он кара зета Бранковића, њега , кара и љуто га куне : «Зао санак, зете Бранковићу! Бог годио и Бог догодио, на теби се таки санак збио! Кад га виђе, рашта оповиђе, оповиђе јутрос на подранку, кад јунаци мисле да полазе? А мој зете, Вуче Бранковићу! Сан је лажа, а Бог је истина; ружно си се главом наслонио, а мучно си нешто помислио. Од шта си се, зете, препануо? Муратове силовите војске и њезина свијетлог оружја! Знаш ли, зете, знаш ли Бранковићу: бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака! Знаш ли, зете, не знали те људи ! Да ћу тамо јунак погинути, не ћу војске јутрос растурити, да ми реку и бољи и гори: ««Страшивице српског цар Лазара, ђе не смједе сићи на Косово!** Но како си једна поглавица, и зет си се мени догодио, ну набрекни на камену граду, ну набрекни, призови гласнике, нек гласници у то поље викну, нека крену испод града војску, ево ћемо поћи у Косово!* Послуша га Вуче Бранковићу, ге привикну на граду гласнике. Мало врјеме, за дуго не било, ударише бубњи и свирале, развише се свилене заставе, кренуше се из поља јунаци. Скупило се мало и велико, скупило се и старо и младо на бедене града Крушевачког, да гледају силовиту војску. Ишет&ла Царица Милица, и за њоме дванајест дворкиња, те јој држе скуте и рукаве . . .

За Милошем Влатко Вуковићу, вјерна слуга краља босанскога, на Крилоњи, на коњу доброме. Ја, какав је Влатко Вуковићу! Мрка ока и мрка погледа, и мркијех до рамена брка, мрки брци пали по токама; сјјау му се токе кроз бркове, , кано мјесец од петнајест дана, кад обасја кроз јелове гране. На јунаку црвена долама, по долами токе исплетене; на глави му калпак од самура, — саставио самур с обрвама, на калпаку од сребра челенка, за челенком крило соколово,

СТРАНА 1 03. у дну крило сребром заливено, по средини исплетено злат.ом, а по врху кићено бисером; чизме су му сребром потковане; на војводи ковче и чакшире, ковче су му од сувога злата, а чакшире чове венедичке; опасо се свиленијем пасом. 0 пасу му сабља аламанка, покрај чизме буздован позлаћен, -у рукама копље убојито, до јабуке опшивено вуком, да се по њем не клизају руке. На Крилоњи седло цариградско, и по седлу аша румелијска, сва од свиле, извезена златом ; зауздан је уздом позлаћеном ; добар Криле забацио главу, све од пјене прави голубове, па их баца преко господара. За војводом до десет хиљада све јунака од тридест година, који може стићи и утећи, на незгодном мјесту причекати, голом руком сабљу уставити и рањена заклонити друга. Међу њима Обрад Вујичићу, са свиленом у руци заставом, , носи бојно копље наопако, у образ је сјетно невесело, мрке брке ниско објесио. Виђе њега Владета војвода, па до њега коња догонио и овако ријеч бесједио: «Шта је теби, краљев заставниче! Каква ти је голема невоља, те ти носиш копље наопако? Да ти није на умору мајка Ч" Говори му Обрад Вујичићу: «Господару, Владета војвода! Мала жалост, када умре мајка: на жалост ће и сусједи доћи. Ал за јаде нико и не знаде, осим срца, на коме су јади! Није мени на умору мајка, већ се моја преудала драга, да за кога, не бих ни жалио, већ за мога Богом побратима, па ме побро звао у дјеверсгво. Јади поћи, а двоји не поћи: да не одем, ја не видјех драге, ако одем, нагледах се јада. Стегох срце свиленијем пасом, па ја одох побру у дјеверство. Прстенујем, зубма пошкрипујем, снаху пашем, на ногу јој стајем, вео мећем, на уво јој шапћем : ««Сад си, драга, под пуланим велом, до године под заставом б'јелом, пак одала од руке до руке, док не дошла у дјеверске руке!** Ја накобих своме побратиму : и он иде с нама на Косово ; ако буде једном погинути, волио бих, да се ја не вратим!" Вели њему Владета војвода: «Мој обраде, подигни бркове, и окрени копље унапријед, — смијаће се Крушевке дјевојке—. а не бој се своме побратиму: што Бог не ће, ти му не накоби !»