Нова искра

СТРАНА 104.

Н О В А

И С К Р А

ВРОЈ 4.

]■ Др. Светозар Милетић (УСПОМЕНЕ И РЕФЛЕКСИЈЕ 0 ЊЕГОВУ ЖИВОТУ И РАДУ). — П роф . Г, Гершиђ (НАСТАВАК) У туцинданоком чланку казано је између осталога: »јј ОЈ водство — то значи биће политичко народа српског с ове стране — сахрањено је, али они, који су га сахранили, заједно су и још нешто сахранили, што никад више неће васкрснути моћи. Војводство ће пак, у преображеном виду, ма и без имена тога, за цело васкрснути. Шта смо ми од Аустрије захтевали? Ништа друго, него да нам само начин да, да се са угарском краљевином — или ако хоћете — са мађарским народом путем нашег конгреса, или народне скупштине о условима нашег народног бића погађати можемо. Место тога предани смо угарском сабору на милост и немилост.... С овом годином завршујемо рачун наш с досадашњом владом (владом аустријском) .... Што се Мађара тиче, идемо да видимо.... Ми смо показали, да на то идемо, да се с њима разговарамо, зато и нисмо трчали у Беч, да захтевања наша предлажемо, него смо само захтевали, да нам се орган народни да, који ће, и то уставним иутем, угарском сабору захтевања народна представити моћи. Мађари нас нису никад, па ни сад, на сабљи добили; видећемо, како ће сад слободу, једнакост и братинство разумети . .. . Срби, будимо себи ве.рни; Мађарима не престајмо пружати руку уставну, док нам народно чувство и срце ценили буду; — али свакако будимо уверени, да ће доћи и наше време. Бог наш, који је Црну Гору сачувао, који је Србију после четири стотиае година васкрснуо, који је срца ЗмајДеспот Вука, кнеза Павла, Јакшића, браће Бакића, Монастирлије и стотине иљада српоки јунака укрепио — он је још жив, он ће и нас сачувати." Главна, дакле, карактеристпка тога прекрета у политичком правцу и држању оностранога Сриства, што га је Милетић, као што рекох, тим својим чувеним чланком инаугурисао, беше у томе, да српски народ раскида сваку везу с Бечом и камарилом и да преноси своју борбу на уставно поље, у оквир устава и државног права угарског. Српски народ требао је да покаже пред светом, да он не спада у она стационарна и политички неразвита нлемена, која се не умеју поучити историјом и не умеју прилагодити духу времена и идејама своје епохе; требао је да покаже, да он неће више да буде лутка и играчка у рукама бечке камариле, него хоће раме уз раме с Маџарима и осталим народностима Угарске да учини Фронт према бечком бирократски -центрапистичком систему и немачким културтрегерским претензијама, дакле да војује за повраћај устава и уставне слободе Угарске, разуме се са тим кардиналним условом, да у оквиру тога устава и на земљишту слободних установа народ српски нађе довољно места и гарантије за своју национално-политичку индивидуалност на основу својега историјски стеченога и уговорима потврђенога ирава. Тај програм, који је Милетић изнео, био је само у толико нов, што нико досле није тако пресудно и енергички објавио коначни завршетак свих рачуна и прекидање сваке везе с БечоМ; а што се тиче мисли о погађању с Мађарима и о тражењу обезбеђења српске народности на терену устава угарског а никако ван оквира његова, та је мисао већ руководила Србе у самоме почетку иокрета год. 1848. док он још не беше у даљем развоју борбе /с4Л

изгубио свој чисто национални карактер и не беше се из-метнуо у нехотичног савезника камариле. Види се, дакле, да је Милетић својим оштрим политичким погледом добро сагледао прекинути конац, на који ваља нову акцију надовезати ; он је сам у једноме свом чланку у „Застави" од 11. марта 1867. казао: „И год. 1848. производ је тог инстинктивног сукоба међу Србима и Мађарима. Но онда је веК аочел а свитати иова свест, иистинкт је осветљен био новом иолитичком мишљу. Мајска скупштина већ није тражила српску (дворску) канцеларију т. ј. одвојење Срба од угар. владе, него домаћу народиу автономију, не само под круном, него и под законодавством угарским." Милетић је, дакле, само поново, јасније и прецизније, истакао и наставио оно гледиште, на коме је још мајска скупштина стајала, сматрајући све оно, што је после тога дошло, чиме се реакција користила, као производ једнога мучнога стицаја околности, који је српски покрет у доцнијим ®азама његовим потиснуо на терен династичко -аустријски. Милетић је надовезао на ирву чисту националну и слободоумну Фазу покрета. То многи, нарочито старији политички људи, нису уочили и разумели, а с друге су стране ти старији још памтили страхоте оружане борбе с Маџарима и варварске поступке маџарске солдатеске, иа су сасвим природно још одвише били испуњени неповерењем и горким нерасположењем према Маџарима и према, измирењу с њима. Отуда је дошао отиор против тога новога Милетићева програма и то, као што рекох, поглавито од стране предбтавника старијета кола српских политичара; али шири кругови народа, а нарочито млађи ,Интелитентни и напреднији елементи купили су се под барјак који је Милетић истакао и на коме беху исписане две идеје водиље: мисао народности и мисао уставне слободе са модеЈ )нпм демократским установама. ,'Милетићева појава, његова смишљена и оштроумна реч, његова свежа и једра дијалектика све су ! више освајали широке слојеве српскога друштва, у његовој су се појави већ јасно распознавале и отискивале црте предестинираног апостола и вођа народног, који ће све своје вршњаке и савременике наткрилити и од кога ће произлазити моћни импулси за политички - социјално кретање целога једног племена. Један од првих видљивих знакова поверења народног нрема Милетићу беше у том, што је он у почетку год. 1861. изабран за градоначеоника (главнога кмета) Новога Сада, који тада беше политички и културни центар оностраног Српства, па је као такав имао знатнога кулгурнога значења и за остало Српство. Уз Милетића беху тада у новосадзком магистрату као главни бележник Јаша Игњатовић, а као први подбележник (вице нотар) Змај-Јова Јовановић. Држим да ће новосадски магистрат мучно ма кад опет имати у списку својих виђених званичника таква три имена •— такав триФолијум! То је могло бити само тада у почецима, на освитку једне лепе и светл^, епохе необично заталасаног народног одушевљења, надања и веровања, која је епоха цветала у шездесетим и кулминисала на завршетку седамдесетих година, па после већ почела опадати и бледети управо онда, кад је Милетић као умни центар и животворни дух њен физички подлегао и сишао с јавне позорнице. Милетић је свој (у туцинданском чланку тек у крупним, општим потезима наговештени и обележени) нови програм после тога изближе објашњавао и разлагао у даљим својим чланцима у »Срп. Дневнику,® који је тада био орган не само те нове народне странке у Војводини него, може се рећи, и орган овостране млађе слободоумне и