Нова искра

СТРАНА 13 8.

II О В А

И С К Р А

БРОЈ 5.

Страшно, страшно: у дну гроба, Притисла ме земља хладна, А нада мном живот буја, И нариче мајка јадна . . . Ја се пренем из бунила, Воштаница тихо гори, Грлећи ме мајка плаче, „Сине, сине!* — једва збори. Са сузама у очима Сви крај мене боног стоје, Само она преко пута Везак везе, песму поје. Весела ^е, срећна, срећна, Сутра ће јој доћи свати. Са пољупцем тај ће везак Једној луди млада дати. А ја слушам њену песму Срце бије тише, тише, Па бих клео, ал' на усни Слабачка ми реч издише". Дах упирем из дна груди, И сам гасим смртну свећу; «Беж' од мене, хладна смрти, Ја умрети нећу, нећу. . .* Београд. Д. Ј. Димитријевић.

Смрт иша пљушти; неколико дана како већ пада без престанка. Толико је накисло да иагледа као да не точи воду из себе само мутно небо, него Да се она циједи и из ниских, влажних зидова, да ју враћа из себе блатњава, презасићена земља, да се и сам ваздух згушњава у маглу од ситне кише. Тло се претворило у барице и каљуже; на своду као да никад није било плаветнила, сунце као да се неће никад показати. Цијела се васиона претворила у округле, обилате капљице што прште зраком, ваљају се низ прозоре, ударају у одијело и шуште, шуште, и шуштећи губе се у бескрајној монотонији .. . Ја и мати стајасмо крај прозора. С почетка се она шетала у више маха кроз полутаму ниске паробродске станице, а онда јој то дозлогрди. Ход јој повећавао нестрпљење, па уздахну и сједе .(У послиједње вријеме она уздише чешће и необично. Као што киша овлажи прозоре кад вјетар с поља у њих груне, тако и њој засузи око од уздаха. Она то скрива и окреие главу у страну, а очи небу. А послије тог уздаха, иза мале почивке, зачује се као његова јека из дубине груди још један глас, једва примјетан и пун бола. Уста јој се промешкоље као да се

осушила, па увлаче у себе нешто од опће влаге, пога јој се макне као да је туга и кроз њу прострујала, а она се онда утиша). Учинило ми се и да ће заплакати, али није плакала, већ тек трла очи и каткад ме погледала, али јој се ни тада није огледала мисао у плавом оку. И лице јој је — свакако због таСме — нешто блијеђе а око плавије и ја је врло жалим. Не знам управо ни сам зашто смо тако жалосно расположени баш пред очев долазак, и зашто волим да се увучем матери у крило, па да се тамо расплачем. И сада бих се завукао у материну сукњу да у соби није још и дебели капетан шишаве главе, што издаје карте путницима, а њега се ја жацам. Он пише за својим столом и погледа ме, а ја се повлачим испред његова погледа, док се не довукох до зида. Шћућурим се у ћошак од канабета, па прстом гладим његова три бијела, порцуланска дугмета, што су преостала на ивици изанђане коже. На једном је мјесту попустила превлака, па вири кудеља. Ја је покушавам извадити, али је моју намјеру опазио капетан и чим се ја удубим у посао, загледа се он у мене водњикавим својим оком и онда га још јаче стегне онако тешко дисање па би кашљао. Код нас у кући, од како се отац разболио, задаје кашаљ свима силан страх, те зато ја протрнем' и од капетанова гласа али се брзо умирим. Погледам на матер и гледајући у њу слушам како онај за столом дише, а дисање му прати читав хор писке, шкрипе и режења у грудима. Тад се досади мојој матери и сједење. Устаде и приђе мокром прозору, обриса га и иогледа на ријеку, што се мутљала и пјенила, шибана вјетром и даждом. И опет не: примјети да долази лађа, и да се утјегаи, благо ми пријеђе руком нреко главе и прошапта: — Мучи, ни бриге те, биће то све добро. Сад ће отац доћи . . . и она се брижљиво загледа у даљину, онамо откуд треба он да дође. Мати је тихо говорила, тише него код куће док је отац лежао у кревету, али ипак чим она прогОвори, нреста шкрипа перета на капетанову столу, а у плућима му јаче узаврије. Мати му се окрену и запита га молећим гласом : — Јелте да они лијечинци могу то излијечити? КакО не би могли ! Зашто би били толико на гласу, само да је он раније отишао . . . . Шта зна, молим вас, овај наш доктор . .. — Могу то излијечити, понови капетан спремајући се на одговор. Као и иначе, на лицу му се огледа силна мудрост. Али га и опет превари кашаљ и он поцрвени, па се поче дрмати. Ја се сакрих за рукав од канабета и чинило ми се да ће му сваки час искочити којп камичак од напора у грудима. Мати се окрену од њега, лице јој се набора и уздахну. У том се и капетан срећно искашља, тек око му оста нешто сјајно и влажно, па мјесто одговора опет рече као ругајући се: Могу то излијечити (и он сад нагласи то, придајући му оно значење као и мати).... којешта, најбоље је бити здрав и . . . и . .. то је главно, да. — Е, убрза мати као да му хоће да доскочи: али кажу да у Швајцарској има неко мјесто, веле Давос, гдје човјек одмах оздрави од тог а. Боже, је ли то далеко?! — У Швајцарској ?! Капетан уста, избечи широка прса и задовољно иогледа на њих, па и оп приђе другом прозору и немарно погледа ријеку. Промрмља: хм, па се врати с рукама на леђима и отиоче да испитује као су-