Нова искра

БРОЈ 5.

Н 0 В А И С К Р А

СТРАНА 139.

дија који се не интересује за ствар, али прилике му доносе собом да се за њу распитује: — А што ће му то ? — Па .... нека иокуша, одврати мати у неприлици. Што је стало до трошка .... да, нека покуша, слободно је покушати. Најпослије .... није ни сваки кашаљ да се од њега одмах .... Кашљете, ето, и ви, па сте опет здрави, зар не?! Мати заврши убједљиво, па погледа капетана као у икону од које очекива утјехе. —Ја? понови капетан набусито, хотећи тим нагласити како је он далеко од материна поређења. Погледа у своја опсежна прса, одмори се и продужи: Видите ви, да, како сам ја широк у грудима, а како је ваш муж! Хм! То је само сада због гадног времена, а послије прође, па га нема. Мој кашаљ! Разлика, кашаљ и кашаљ. И он убриса нос, па сједе да пише као да није ни говорио ни матер уцвијелио, а у мени порасте незадовољство. Чинило мII се да би требало да му учиним нешто зла и да имам

пред нама створи лађа. Дојури као да је и њу донео на својим леђима један од оних великих, блатњавих валова и пред нас ју истресао. Заста високо уздигнута и свијетло опрана од кише, па зашкрипа, кад се састаде са станичном лађом. Отвори се улаз и матрози повукоше покретни мост. Најприје викну нешто капетан и одмах изиђе мој отац. С почетка нам се учини нешто ситнији и лица мања, као да се обријао, али се одмах навикосмо на њега и одлану нам — могао је изгледати и горе! И он нас премјери оком, па кад спази како материн поглед продире у њега окрену се као да се обазире на још некога, ко ће с њим изаћи. Помислих: повео је собом госта, али он изађе сам и пође полако, а киша је падала. Пада киша, а ми идемо полако. Скоро нам је неправо што је кућа тако близу станице. Мати би се и пожурила али је отац спор. Држи је за руку — осим тог стискања руке није ничим ни показао иначе своју радост због са-

В. БРОЖИК. Т1Ј РЕ1ЛХ АТЈ8ТК1А ШВЕ !

права али да немамЈмоћи, и био сам нерасположен као немоћан човјек који нешто хоће. Мало, тако, потрајало, кад се зачу писка. У први мах нам се учини да је то претеча капетанова кашља, јер лађа није могла право звизнути (ваљада због кише), али јој се онда писак нонови изразитије и отегну•гије и ми га познадосмо. Збуњено уста мати и прошапта ми : хајдемо! Још у соби отвори штит од кише и заклони се њим од вјетра, што нахрупи кад се отворише врата и заста на ирагу неодлучна. Мени дође да јој је било милије док је сједила у неизвесности и очекивала оца, него што дође тренутак збиље. Изађосмо у непогоду. Велики, пјенушљиви таласи се ваљали по набујалој ријеци, сиви као да су и они помијешани с блатом са улице. С десна, из влажне полутаме, доносио је вјетар одмјерено клопарање котача од пароброда, и уједаред се

станка —, омлитавио и нешто јаче диже десну ногу, и то тек стегно, гољеница му при том виси као да у њој нема такође животне снаге. Ја идем за њима. Киша ме удара по леђима и већ сам лрокисао до кошуље, али нећу да им се нотужим, јер ми је непрестано у памети како је лађа уједаред искрсла пред нас као да је дочарана и како се оно отац чудновато обазрео при доласку. Никако да се отресем сумње да нема уз нас још кога, и то ме кида. Отац ни сада не говори, већ се окрене каткад ирема лађи, и мени се опет чини да он неког тражи иза себе. Слутим а не верујем. Слично је погледао и на лађи. Ја се скоро бојим тог његова обазирања, јер му увијек угледам упало лице преливено лаким руменилом и како га мати тад ошине оком, тренутно и бојажљиво. Улица пуста, нема на њој никог осим вјетра. Једно се тек окно отвори ваљада нама у сретање, и на њем се