Нова искра

СТРАНА 140.

указа баб-Роза. Ја сам мислио да је њој једино занимање да веже мараме око своје главе, не знам да ли због болести или што се хтјела нечим одликовати од других људи. Никад је није било у цркви а увијек је уза се носила круницу (била је католикиња), прала је мртваце и ишла свакој баби у спровод са жутом свијећицом. Ми је дјеца нисмо смјели задиркивати и бјежали смо од ње. Чим се указа њено зеленкасто-блиједо чело, намигну јој мати да се и она уклони. У један мах ја протрнух. Сасма лијепо сам разабирао да је неко за нама. Уплашено поскочим и осврнем се, а оно наше псето дотрчало од некуда па њуши очеву ногу и цвили од радости. Обигра оца и савијало је пред њим тијело и увукло реп, узмицало натрашке и скакало. Али га је отац гледао чудно, као да га не познаје. Тад се псето промјени. Стресе се од кише и најежи, уозбиљи се и поче њушити очев траг. Мати ухвати згодну прилику па га удари и отјера, а оно је ишло за нама опуштена репа и стало њушити по зраку. Виде ли животиње и оно, што ми не можемо да видимо ? ! Киша и даље пада, а ми улазимо у кућу. 2. Смркло се. Више нашег крова дува и напреже се вјетар. Мати је наложила пећ. Код пас нека свечана тишина као у очи празника или као да нешто светкујемо. Отац није хтјео да легне на распремљен кревет који сија од бјелине, већ се одмара на канабету. Крај њега сто с Флашицом и кутијама (оне ми особито привлаче око), а он се наслонио на јастук. Прса му се одмјерено дижу и спуштају, а он држи у руци мараму и меће је на уста да загуши кашаљ кад му надође. ј Мати долази на врата сваки час. Оставила их одшкринута па се тек наднесе њихову отвору; попостоји и причека неће ли што требати оцу — ја се тад увијек сјетим њена уздисања — па се врати на прстима у кухињу. Лијечник је рекао да би мени могло нашкодити ако будем залазио оцу, па он не да ни да му мати много долази, како не бих с њом и ја ушао. Она иде тихо, врло тихо, као да пази да јој ни једно очево кашљуцање не остане неопажено; једва се чује шкрипа корака и шушањ њена одјела. Запалила је и кандило, али и ако је на пољу непогода, нема у собама никакве пријатности. Загушљиво је као да су горјеле воштанице, а .мирно, мирно да нам и сат својим куцкањем прави читаву галаму. Нисмо заједно ни вечерали. Мати је унела оцу неку јуху, у лончићу, а мене је метнула у кревет, па вечерала са мном. Није скоро ништа ни јела, већ се загледала у тачку гдје су ми под јорганом били прсти десне ноге, па руком гурала кугљице од хљеба и ћутала. Зашто, Боже, тај свијет само толико ћути? Онда је поспремала остатке од јела и отишла а није ме ни прекрстила — црвено кандило запаљено и икона види све! — ни пољубила; да ми што отпјева нисам смио ни помислити. 4ли док сам вечерао, спало ми је много мрва под јастуке и жуљиле су ме, иа се нисам умио завести. Уз то сам још, кад сам пошао на починак и мати се задржала у кухињи издавајући неке налоге, провирио и ја оцу да га иољубим у руку прије спавања. Он је чупкао брк и замишљено посматрао оне за ме привлачне кутијице испред себе. Наслонио се на руку а лице му дошло мрачно, црно. Ја отпочнем удешавати кретање да ме опази, и он ме погледа. Вио је то неки отежао, мутан поглед и ја оборих пред њим главу срамежљиво. Тад дође мати и одведе ме

ВРОЈ 5.

мом кревету. Чим остадох сам, поврати ми се тај поглед у памет и дође ми некуд стран, не онако близак као прије. Нисам право ни смио мислити о њему. Више сам се сјећао како сам ое гегао да привучем на се очеву пажњу и како је он свратио око на мене, али му оно одмах и спало с мене, јер га нисам толико занимао ја, колико нека друга мисао о њему. Осјећао сам да је то оно, што њега удаљава од нас, а нас тишти и мучи од толико времена; и под утиском тог нечег страног, посебног, и мисао ми се цјепала као свијетлост кад пролази кроз доломит: и бојао сам се што ће из тог изићи и... и био сам радознао како ће се то свршити. Прије но што ћу се завести, постао сам врло жалостан. Мати је много пута прошла поред мене, а ни једаред да метне своју главу уз моју да ме угрије или да ме нољуби. . . да, нисмо заједно очитали ни Оченаш. Пред прозором је говорило неколико људи и смијали се кад год је киша јаче зашуштила. Премишљао сам, гдје би се то они могли заклонити, а нисам смио дати ни гласа живота од себе да не нарушим тишину, коју је реметило тек очево кашљање или шкрипа канабета, кад се окренуо на њему. У том и зарпим. Не знам колико сам спавао, кад ме прену шушањ. Нисам знао у почетку откуд долази, и ваљада што сам о том сањао, тргнем се с мишљу да је то дошао онај који нас је иослије подне певидљиво пратио, и на ког се мој отац обазрео у лађи. Брзо се од страха разабарем и зачујем гдје мати шапће с неким у ходнику. Устаием и привучем се вратима. — А како је господину? зачујем добро познат глас гдје пита матер. Била је то баба Роза. Што ће она код пас?! — Добро, лакше му је, тјеши се мати. — Чујете, госпоја, неће бити с њима добро. Познам ја.... е, а што би кад није другачије, сви ћемо! Како би било да ја бдијем? Ви сте уморни, имате дијете, а ја сам понела и свијећу, ако до чега дође ... Мати јој одговори нешто неразумљиво —• није је, ваљада, смјела гласно истјерати из. куће да не узнемири оца — а мени јасније сијевну мозгом да би мој отац могао .... да је у опасности, да би и њега могли свечано обучена метнути у сандук, уз звоњаву га изнети из куће и сахранити као њих толико других. Мог оца! И прије сам се том домипшао, али ни сада нисам могао никако у цјелини схватили како би се то њему могло догодити. Та он, ено, лежи у соби као и обично, говори с нама и у свем је као и ми; ми га сви волимо и радо смо с њим, а онда да га метну у мртвачки сандук, изнесу из ове куће гдје га ми волимо и гдје он влада, и опда да се промјени све, да је готово све и да нема више ништа. Зар би га хтјела мати предати другима да га однесу и зар смрт тако неосјетно и лако дође и прође ? Та ми се нисмо ништа промјеннли, и ево, гдје се притиснем, ту ме боли, а код оца да то буде све другачије? Зар ми иротив тога ништа не можемо учинити него повећати бригу за мир, јело, сан и остале ситнице ? И је ли то све? Мати је још говорила с Розом, кад нам пред кућом зави псето. Нмад га нисам чуо да тако вије, и ја сам мислио да то ниЈе наш пас, већ нека утвора што намјешта несрећу. Или је то можда дошао онај невидљиви нред кућу, а нсето га осјетило, на му брани улаз и упозорава нас на опасност ? Да немају животиње иосебних чула којима примјете и оно што је за нас сакривено?! Пас је вијао, и вијање се његово мијешало с кишом. На иољу је тада морало бити сасма мрачно. Мати прекиде

Н О В А И С К Р А