Нова искра

ВРОЈ 5.

разговор и истрча у двориште. За мало иа зачујем како удари псето, а оно цикну, и цичећи је бјежало у вјетар и кишу и најпослије се у њој и изгуби. Мати се не поврати одмах натраг, већ као да је чекала хоће ли што доћи из помрчине, па остала на пољу. Ја сам се веома, веома бојао за оца. Више крова застења и напрегну се вјетар, а ја се зажелих очева лика, па му се упутим полако. Он није био онако расејан, одсутан као мало прије кад му завирих, јер ме одмах опази и загшта: јесам ли ја то? Охрабрим се његовим нитањем и притрчим му. Заринем главу у његово крило, а он ми прође руком кроз косу, меко ју потапка и запита ме као да се хоће да мази са мном: — А што ти не спаваш, ха ? Ја сам желио да му искажем како се ја веома бојим за њега, али опет духну иа пољу јак вјетар као да хоће да однесе све, и кућу и нас у кући. Мени је врло иријала тренутна помисао да нас је свију могло у часу нестати, и то заједно с оцем, па задовољан што осјећам у себи толико самопрегорења, као да ме оно ближило њему, мило га погледам. И њему се рука нежно затресе у мојој коси, а усне му шаптале: јеси ли ти мој, а, јеси ли ти мој ? — Ха, потврдих дахом смијешка, а главу сам повијао иатраг. 'Гако сам чинио и кад смо се прије заједно играли. Он ме ухвати за руке да не паднем, лупкао ме по лицу, а ја сам се тро горњим тијелом дуж канабета. Један само покрет његове руке отјерао би чаму од мене. Тад нам уђе и мати. Набра обрве кад ме погледа, али јој се боре брзо изгладише и лицем јој прелети смијешак као оно кад отац хоће да је помилује, а она се брани јер има да обави још какав посао, али јој је мило. — А гле ти њих .... зар ви заједно? — Што га ниси одвела у кревет . . . — Јесам ја, али он устао теби .. . Ја сам се још јаче зибао, још слободиије погледао на оца, још му постајао оданији. А мати нам привуче столицу и наднесе се више нас као благ дух који нас заштићава. Она се још није одала блаженству наше заједнице и поглед јој био забринут, скоро мало строг; ја сам јој на лицу опет читао ону јачину воље, која ј.ој је иначе била својствена тек на само са мном и јако се одбијала од очеве немоћи. Отац је погледа као мало прије мене, виђе је забринуту, и као да другачије схваћа њену бригу, привуче је себи с напрезањем. Тепао је и њој г као некад, само гласом много слабијим и дисањем много дубљим, тежим. Али у том му често поглед на ме падао, и он постајао све више замишљен, онај пређашњи. —■ А што је теби, помилова га мати, кад се он утаја и чинила се да не опажа како се он труди да што мање и ријеђе кашље. — Мислим баш што је срећа, отежући је говорио отац и гледао у празно. Људи веле да је новац, неки и власт, има их који су и за славу, науку, љубав, одликовање, а није ништа од тога. Буди здрав и бићеш срећан, то је сва тајна, све . . . Матери се заводнише очи, а отац се трже, па као да се новрати опет нама, лице му се разведри и он заиска:

СТРАНА. 141.

— Хајде, мило, запјевај ми још штогод. Знаш онако из срца, дуго те нисам чуо а једаред се живи . . . Мати се загледа пред себе. У више јој маха похрлише обрве челу као да ће заилакати, и око јој се ра,шири и засвијетли, али она отвори уста и пјевушила је . . . пјевала је као кад је љуљала у колијевци мог млађег брата што је умро прошле године и успављивала га. Пјесма се њена нујно нихала по успалом зраку и свјежила душу, и кад ми њени гласи и сади забрује у уху, чини ми се да мотрим како ме отац погледа збуњено, како ми привлачи главу на своја прса и стисну .... каквим ли оно гласом прошапта једаред: сироче моје . . . и како силно, дубоко, искрено плаче материна пјесма! Та што нам је недостало да будемо срећни, зар нисмо они који смо и до сада били? Зашто човјек не може да буде бар онда срећан, кад је још срећа украј њега? Вјетар хуји а наша кућа постаје опет она стара, сва ми је око срца и ја сам весео да у мало што се не заплачем. 3 Не знам је ли мати још пјевала или ми се тек у мислима лелујала њена пјесма, кад се отац накашља. Сну-

МАНАОТИР ГОРЊАК. сти се малаксало матери на руку, а лице му се продужило и позеленило. Израз немарности се на њему још повећао и меии би нејасно : што то отац може тако тупо мислити? Очи скоро затворене и необично мирују — јели то он мало прије говорио с нама? Задрхтах, јер ми се пробуди нека сумња и он ми дође опет стран. Брецнем се, кад а оно се наша врата отворише сама. На њих духну лак вјетар и мени би као да ће на њих сада ући онај Невидљиви и учинити оцу зла. Нисам био ни на шта опреман и погледам га... његове се црте нису ништа промјениле, тек испод спуштене обрве није се црнило око, већ се свијетлио узан и празан потез, био и водњикаст као поливено стакло. Рука му се стискивала и падала и мати поскочи. Гурну га у раме и зовну именом, па неким страшним гласом зајеца: -— Што ти је, чујеш, што ти је?! Отац је мировао. Зијевну као риба кад ју изваде из воде па клонуло удише ваздух мјесто воде, а она понови брзо и престрављено свој узвик: — Што ти је, јаох што је то ?!

НОВА ИСКРА