Нова искра

(П'1'ЛНА 148.

Н О В А

П С К Р А

БРОЈ 5.

како да га савладају, те удардше у ледину копља, која разнеше ноге Милошеву ждралину; Ђ А Милоул је од њег' одсночио, | Пак у руке коиље арихватио; | На бојно се коиље оиируКи, |' Прескакаше Турке на буљуке \ И русе им главе одс'јецаше". Но толикој сили није се могло одолети: Турци га савладаше, везаше му руке и изведоше иред Мурата, који још беше у животу. Мурат наређује да- се удари на Лазара. ; У деветом делу (1097—1179) допаде глас Лазару шта је учинио Милош и како су војводе изгинули. Сви оплакују Милоша, а највише Југовићи, који »заилакаше као ђеца мала": Ђ С киме Аемо на бојном Косову, | Потиснути ироклетнџке Турке" ... За тим Лазар распоређује војводе и војску за бој, а Вуку наређује да води војску у Шару нланину, па )у кад звекну у иол,у ханџари" да удари Ђ иза леђа душманину клетом ". Па кад је све уредио, поседе зеленка : „17 а се крену силовита војска, ј Наћерагие коње на Иуирију". У десетом делу [1 180—1265) описује се сам бој. Први ступају у борбу Југовићи, „сиви соколови«, који: Све разгоне Турке на буљуке; Би ти рек'о и би се заклео: Куд' пролази девет Југовића, Туд' је мутна вода ударида, Ваља главе коњске и јуначке, Није вода већ јуначка крвца ; . . . Осам паша бише и убише, Кад деветог бити започеше, Ад' иогибе Југ Богдане стари, Покрај њега девет Југовића . . . За њима Ђ Маче војску цетињски владика" с Црногорцима и Бошњацима, Ђ И његова сва изгибе војска, | Побјегоше јунаци Бошњаци".. Тада Ђ Маче војску сриски цар Аазаре", те његових 40 хиљада Ђ иотискоше низ Косово Турке", и том приликом Страхињић бан чини чуда од. јунаштва: Ђ једном мане, двадес'т глава иане". II, готово се турска сила била јцзломила?, али » Бог убио Вука Бранкови&а!", он издаде таста Лазара, јер Ђ иолеће с дван'ест хиљад' војске, ј Те поможе душманину клетом, [ Да надвлада сриског цар Јазара". Ту је Лазина Ђ иолс&елц глава" крај бунара До Ситнице, и скочила у бунар: Док звијезда са небеса паде, Тамни мјесец виш' Косова с.таде ! У јчданиестом делу (1266—1312) Страхињић бан, који је јуначки бранио главу свога господара, кад је видео да све пропаде^ нроклињаше Вука што издаде: /•; да Бог да суђено ти било, | Те и твоја иолеЖела глава | Од сокола Високог Стевана . . па поврати дорина, нроби се кроз Турке и врати се у Крушевац да чува од Турака царицу Милицу и Милошеву љубу Вукосаву. Сусрећу га Милица и Вукосава, Ђ кукајући кано кукавице", и Страхињић им прича што је било на Косову. Дванаести део (1313—1365) казује: како Турци уграбише цара Лазара (ваљда његово тело ?) и однесоше Мурату, који наређује Бајазиту како ће их укопати: Милоша с њиме упоредо, а Лазара испод ногу. Милош моли да га укопају Лазару испод ногу, Ђ Слуга сам му био овог свјета, ј Нек му будем и оног свијета". Мурат прима молбу Милошеиу, а за тим светује Турке како ће владати, па вели : ((Немојте ви рају цвиједити, „Немојте ви рају погазити, . .. . ( ,Већ пазите рају као браћу; (,Тако ће те дуго царовати, «А друкчије изгубити царство . . .

У тринаестом делу (1366—1584) описан је долазак Царице Милице на Косово. Пошто је Милица измолила од Бајазита допугнтење да дође и пренесе тела мртвих војвода у Крушевац, онда се она, на Ђ злапеним кочијама", одвезе с Вукосавом на Косово. Код воде Ситнице угледа Ђ лијеиу ђевојку" (Косовку?), која прича Милици, како је јуче белила платно, а кад Ђ стаде звека од Косова", тад Ситница протече Ђ мутна и крвава", те понесе коње и јунаке, и ту је Ђ љу те јаде задобила": ((Бритку сабљу Косовац-Ивана, «Бојно копље војводе Милоша, . „Амајлију Топлице Мидана, (,3датну киту Бошка .Туговића „И челенку дијете-Ненада. За тим Милица пође да тражи Ђ своје аоглаваре". Ту певач слика бојиште у интересном опису: Све је поље тама притиснула, А од паре коњоке и јуначке, Не види се сунце од облака, Ни зелено поље од јунака; Би ти рек'о, кад би онђе дош'о, Да је пуста гора исјечена, Од лешева коњских и јуначких ; . . . А по трави изломљена конља, Бритке оабље и дуги мачеви, До балчака све је изломљено; А стријеле по пољу раоуте Ко' путови поред винограда; На хиљаде рањених јунака . И дебелих коња од мејдана, Стоји јека коња и јунака, Вију вуци, гракћу гавранови; Ту је страшно чути и гледати ! Ту Милица прво налази рањеног слугу Видосава, кога Ђ умива студеном водицом" и Ђ заљева од срца сузицом" ; Видосав јој казује где је који од војвода погинуо. За тим налази остале Ђ ио реду јунаке", па свакога Ђ у кочије тура", а над Милошем је » зацвиљела као кукавица". Кад је и баба нашла, оде на гроб цара Лазара, те Ђ љуто цвили до Бога се чује" и нариче овакву жалопојку: „Гооподаре, славан цар-Лазаре! «С тобом ме је огријало оунце, „Гријадо ме за живота твога, «А од сад ће до вијека, мога „Све ми бити мрачно и облачно; „Твоје славно име, мој Лазаре, «До вијека биће ти свијетло, (,Браиковића ружно и проклето, «Што обори цара и државу. Глас из облака уиућује Милицу да извади из бунара главу свога господара и да је положи Ђ у кнежеву цркву" (у Крушевцу), а после три године да дође по његово тело; глас јој даље вели да не жали Лазара, јер: «Лазар ти се, госпо, посветио, „Што је јунак славно погинуо „Ради вјере и крота чаонога «И за љубав рода и племена. Милица се вратила у Крушевац с главом Лазаровом. У четрнаестом делу (1585—1607) Милица се, после три године, подиже на Косово с патријархом и дванаест владика, с поповима, калуђерима, ђаконима и ђацима. Откопаше тело Лазарово, » Докудари мирис од светиње, | Свето тјело у земљици ц'јело", — и пренеше га у Крушевац. А данас се њиме слави Ђ фрушка гора славиа" и Ђ манастир Раваница црква." Цела се песма завршује овим стиховима: Ето тако. моја браћо драга! Због невјере и неологе наше