Нова искра

ВРОЈ 5.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 153.

које се нејасно указиваше на бледим образима и поново повлачаше у дубину груди. Подиосила је трпљиво као права мученица, али се није молила Вогу за своје непријатеље, јер у пркос њених тежша за опраштањем, речи благослова и молитве упорно би се у клетву изметнуле. Увек и на тисуће начина осећала је безбројно стрецање бола који јој беше тако пакосно дељен вечно живом и неуморном пресудом пуританског суда. Свештеници се заустављаху на улици да. светују народ намрштена чела и мрачна погледа када се скупљаше у гомилама око јадне, грешне жене. Кад би ушла у храм, желећи да се окрепи осмехом милосрђа из ока Вечнога Оца, често је сама била предмет предике. Бојала се и саме деце; јер су ова од очева добила тамну идеју нечега језовитога у овој тужној жени која се немо прокрадала кроз улице без икаква друга изузев једног детета. Стога, пошто би је прво пустили да прође, они су је гонили надалеко својим узвицима што ваздух парају и који нису ништа особито значили њихову духу, али који су у толико страшнији били за њу, јер су долазили из уста која их несвесно брбљаху. Чинило јој се да је њезин срам свуда познат, да је откривен целој природи; и за њу не би било више јада кад би и лишће на дрвећу шапутало међу собом њену црну историју — кад би летњи поветарац о њој жуборио —кад би је зимњи оркан јеком разносио! Сваки поглед непознатог лица причињавао је нови бол. Кад би који странац радознало погледао на скерлетно слово, а сваки је то чинио — било јој као да га усијаним гвожђем поново у срце утискује тако да се једва могла уздржатш а увек се уздржала, да га руком не заклони. ,А опет свако познато око имало је нов убод да јој подари. Хладни поглед навике није се могао издржати. У кратко, Јестира Прина патила је самртне муке при сваком погледу људи на срамни знак; рана изгледаше да не-може да зарасте, на против сваким даном изгледаше да постаје све осетљивија са нових мука. Само каткада, у ретким данима, или месецима, она је осећала један поглед — једно људско око — на срамном жигу, који као да ју је тешио, узимајући на се половину њезиних мука. Али за тренут утеха је бежала од ње, остављајући још дубљи бол; јер, у том кратком часку, она је грешила наново. Је ли Јестира грешила сама? Дух јој се каткад мутио, и да је била слабије грађе и нежнијих живаца, то би било много чешће под јединственим теретом чудних мука њезина живота. Идући тамоамо усамљена кроз мали свет с којим је стајала у спољним односима, Јестири се чинило — осећала је или је само маштала — да јој је скерлетно слово подарило неку нову моћ. Стресала се од помисли, али се није могла отрести веровања, да јој оно давало сазнање скривеног греха у другим срцима. Она се ужаснула од открића до којих је на тај начин дошла. Шта су била та открића? Да то нису била лукава шапутања злих анђела који су хтели навести жену што се борила у мукама и која је само у пола. била њихова жртва, да верује да је спољашња чистота само лаж, и да би скерлетно слово засијало на многим другим грудима, кад би се истина свуда показала ? Или ће она морати примити та наговештења — тако тамна и опет тако јасна — као сушту истину? У целом њезину јаду, ништа није било тако страшно и мрско као то осећање. Оно ју је плашило, и било јој гадно због начина на који оно ступаше у живо делање. Каткад пролазећи поред каквог поштовања достојног свештеника или старешине, узора честитости и врлине кога је јавно мишљење гледало као

човека који се дружи са анђелима, црвена поруга на њезиним грудима затрептала би чудном симпатијом. »Какво се зло ту крије?« рекла би Јестира у себи. А подижући плашљиве погледе, њене очи не налажаху ничега људскога пред собом, изузев облика овога земаљског светитеља! Други пут, тајанствено сродство мађијски се осећало, кад би сусрела освештано чело какве матроне која је, по сведочанству свију, одржала хладну, снежну чистоту свога срца кроз цео живот. Ова снежна хладноћа матрониних груди чега је имала заједничког са ватреним срамом на Јестириним грудима? Или одједном електрично стрецање поново би је опоменуло. — »Гле, Јестира, ево ти другарице ! к А кад би погледала, она би видела очи какве младе девојке како су упрте на скерлетно слово, плашљиво и кришом окрећући их брзо са слабим, хладним руменилом на образима као дајењена чистота била умрљана овим тренутним погледом. 0 ти лукави, чија је залога био тај кобни символ, зар нећеш ништа оставити, старо или младо, овој јадној грешници што би могла поштовати ? — Такав губитак вере јесте најжалоснији плод што га грех доноси. Као доказ, да још гшје све било пропало у овој бедној жртви своје властите слабости и немилосрдности људских закона, нека послужи силно уверење Јестире Ирине да нико није тако грешио као она. Код нижих редова, који у том тужном доба увек додаваху одвратан ужас ономе што занимаше њихову машту, кружаше читава прича о скерлетном слову, коју би ласно било обрадити у језовиту легенду. Они увераваху. да символ није само од просте скерлетие чоје. обојене у земљаном лонцу за бојење, ; већ беше црвено-усијан пакленом ватром, и виђаше се како ватрено светли кадгод би се Јестира помолила ноћу ван куће. И ми морамо додати од своје стране да је тај символ жегао Јестирине груди тако силно, да је, може бити, било више истине у тој причи, него што би наш модерни скептицизам хтео усвојити као истину. VI Б И С Е Р к д До сада смо мало што рекли о детету: о томе нејаком створу чији невини живот развијаше се као љубак и бесмртан цвет, по неумитној вољи Провиђења, на плодној њиви једне грешне страсти. Како је чудно изгледало јадној жени, кад је сваким даном гледала како се развија и како све то више сија лепота и разум који као сунчеви зраци трептаху на нежним цртама овога детета! Мој Бисер! — тако ју је Јестира звала, али не за то што би тиме хтела исказати њезину лепоту која није имала ничега заједничкога са мирним, бледим, немарним сјајем којим бисер сјаји. Она је дете назвала „Бисерком®, јер га је скупо платила — за њу је дала све што је имала — она је била све мајчино благо! И доиста је било чудновато! На мајчин грех ударено је скерлетно слово које је имало силан и страшан утицај да од ње одбије сваку љубав људи, изузев грешника њојзи равних. Бол, као плод тога греха који су људи тако казнили, дао јој је красно дете, одгајено на тим истим обешчашћеним грудима, да оно буде веза између своје мајке и људи и да јој најзад спреми место међу блаженим душама^на небу. Ипак овакве мисли испуњавале су Јестиру више страхом него надом. Она је знала да је зло урадила; она није могла веровати да плод греха може донети добро. Дан по дан гледала је она са зебњом у срцу на детињу напредну природу, бојећи. се да од једном не открије какву тамну и дивљу особину која ће одговарати греху из кога је рођена.