Нова искра

СТРАНА 154.

Н О Б А

И С К Р А

ВРОЈ 5.

Зацело било је немогућно наћи какву Физичку махну. Савршенством своје појаве, својом живошћу и природном умешношћу да се служи свима својим неуморним удовима, •го је дете било достојно да буде однесено право у Рај. Заслуживало је да остане тамо као играчка анђела, пошто су људски прародитељи били изагнани. То је дете од природе имало неку драж која није стална пратилица невине лепоте; њено одело, и ако просто, даваше утисак као да је оно које њој најбоље личи. Али мала Бисерка није била обучена у грубу одећу. Њезина мајка, у некаквом болешљивом расположењу, које ће доцније бити објашњено, купила је најбогатије тканине што их је било, и пусти на вољу свој својој моћи уображења да што лепше украси хаљине које је мала носила пред светом. Тако је красно изгледала мала у томе оделу и тако је сијала Бисеркина лична лепота кроз раскош и украсе, који би могли помрачити другу слабију лепоту, као да је око ње био какав светао круг на тамноме тлу градине. А некакав мрки огртач, поцепан и испрљан дечјом дивљом игром, допуњавао је до савршенства њезину појаву. Бисеркина појава била је окружена чаром бескрајне променљивости: у том једном детету било је неколико лица, она је била потпуна скала од љупкости пољскога цвета сељачкога детета до сјаја, у маломе, какве краљевске принцезе. А кроза све то пробијаше извесна црта страсноети, некаква јачина боје коју никада није губила; и кад би у ма ком своме облику и променама постала слабија или блеђа, она би нрестала да буде оно што је — то више не би била Бисерка. Ова спољашња променљивост указивала је на разнолике особине њезине природе и сама их је доста јасно изражавала. Њезина природа изгледала је исто тако дубока као што је разнолика; али се, како је Јестира можда у страху веровала — није знала прилагодити свету у коме је рођена. Дете није хтело знати за правила. Њезиним рођењем био је преступљен велики закон, и производ тога било је биће чији су елементи могли имати сву лепоту и сјај, али су били у нереду или сложени на само свој начин, те је било по готову немогућно откриги њихову међусобну везу. Јесгира је могла дати рачуна једино о карактеру детињем — на и то врло мутно и неодређено — сећајући се свога душевног стања за време оне важне периоде кад се Бисеркина. душа почела одвајати из света духова, а њезин телесни облик из царства материје. Мајчино стање страшћу узнемирено било је средина кроз коју су јогн нерођеноме детету били предани први зраци земаљског живота; и ма како да су били чисти и бели од природе, узели су на се дубоке ниансе црвене и неранџасте, ватрени сјај, тамне нруге и немирну светлост средине кроз коју пролазе.- А нарочито Јестирина ратоборна ћуд, из тога доба, беше се настанила у детету. Она је распознавала своју дивљу, очајну, пуну пркоса ћуд, несталност свога темперамента, и саме тамне прилике душевног јада и очаја што становаху у њезину срцу. Сада су биле осветљене зориним сјајем дечје природе, али доцније, у данима искушења, могле су бити издашне буром и вихорима. Стега у породици била је тада куд и камо јача него данас. Претња, груби укор, честа употреба батине, препоручене Светим Писмом, били су примењиваии не само као казна за учињене погрешке већ као благотворно средство за пресађивање и развитак свију врлина у дечјем срцу. Јестира Прина, при свем том, као мајка једнога детета, мало се грешила неоправданом строгошћу. Сећајући се својих властитих грехова и невоља потражила је израна да постави нежну али чврсту контролу над детињом душом

која је била поверена њезиној бризи. Али је задатак надмашавао њезине силе. Пошто је опробала и претње и осмехе, и пошто се уверила да ни један начин нема утицаја, Јестира се најзад реши да се склони и да пусти детету на вољу. Физичка казна или затвор помагали су док су трајали. Сваки други начин васпитања упућен њезину духу или срцу имао је на њу утицаја у толико у колико је био у сагласности са каприсом што је владао њоме у том тренутку. Њезина мајка беше запазила, још док је Бисерка била беба, један њезин поглед, кад би јој сва мука била узалуд. Тај поглед био је тако раз-уман али необјашњив, тако лукав а често врло пакостан, али скоро увек праћен дивљом ћуди, да се Јестира питала тада: да ли је Бисерка људско дете? Више је личила на какво ваздушно биће, које ће, пошто се за часак играло на ледини градине, прхнути даље са подсмехом. Кад год се појавио тај поглед у њезиним дивљим дубоко црним и сјајним очима, он јој је показивао некакву чудну удаљеност и неприступачност: изгледало је као да лебди у ваздуху, и да ће ишчезнути као каква светлост луталица која долази незнано од куд и иде незнано куда. Кад би угледала тај поглед, Јестира би појурила детету — да ухвати несташно вилинско биће у његову лету —• да га притисне на своје груди и обаспе пољупцима, не толико из несавладљиве љубави колико да се увери да је Бисерка доиста крв и месо а не само чаробна варка. Али кад је ухвати, Бисеркин смех, сама радост и музика, још више је сумњом испуњавао мајчине груди. Сломљена срца, Јестира би каткад пролила горке сузе због те чудне мађије која се толико пута стављала између ње и њезина јединог блага које је тако скупо платила. Тада — јер је било немогућно предвидети како ће она то примити — Бисерка би се намрштила и стисла песнице а лице. би јој добило оштар, немио израз негодовања. Па онда би поново прснула у смех, гласније него пре, слично бићу које не зна и не може да нојми људски јад. Или би се — али то је било ређе — грчила од бесна бола, и јецајући би грлила мајку исказујући јој љубав испрекиданим речима. Само пре него што би Јестира дошла к себи од те изненадне нежности, она би ишчезнула као што је и дошла. Размишљајући о свему томе мајка се осећала као онај што је призвао духа, али због извесне погрешке при призивању заборавио је ону реч којом се влада овим неразумљивим бићем. Једина јој је радост била, кад је дете спавало мирним сном. Тада није више зебла, и уживала је часове мирне, тужне, нежне среће, све док се мала Бисерка не пробуди са оним лукавим изразом који провири испод трепавица! А било је веома чудно, како се брзс. Бисерка разви и оспособи за разговор изван мајчиних осмејака и речи милоште. И каква би то била срећа да је Јестира могла чути њезин јасан, звонак глас помешан са шумом других дечјих гласића, разбирајући њезине тонове између иомешаних узвика читаве дечје гомиле! Али то није могло бити. Бисерка је била рођена као изгнаница из дечјег света. Изданак зла, знак и производ греха, она је била без икаква права међу хришћанском децом. Ништа није било јасније од инстинкта којим је дете појимало своју усамљеност: судбу која ју је оградила од света, једном речју сву особитост својега положаја спрам остале деце. Никада, од како је из тамнице изашла, није Јестира сусрела туђ поглед без ње. У свакој шетњи изван града Бисерка је била с њоме: најпре као беба на рукама, а после као девојчица, мала друга своје мајке, држећи мајчин