Нова искра

страна 134.

ii 0 в а

и с к р а

И оживе Звечан и Косово равно И оружје звекну... Усред огња жива Понеше се војске к'о два страшна дива ; Потресе се земља од силе и беса; Проломи се грозно јаук до небеса; И опет се круна Лазарева смрви, И опет се Мурат окупа у крви. И све се замрачи... Авај, српски јаде! Вук се опет јави — и све опет паде... Глува поноћ ... Месец сија са висине, Разбојиште спава у крилу тишине. Ту цвет не мирише, поток не жубори, Ни весела тичја песма се не хори. Као да су војске, кад су туди пале, И веру и наду собом затрпале, И следиле живот у пакленој студи, Да се више никад, никад не пробуди... В ој. Ј. Илии

| Др. Светозар Милетић (успомене и рефлексије 0 његову животу и раду). — п роф . Г, Герши^ (наставак) У раду и дебатама Благовештеноког Сабора већ су се видно оиажале и укрштавале две различне струје у иолитичком правцу и мишљељу; Стојаковић беше најјачи и највиднији предетавник етаријега политичкога кола, које је хтело -још Да одржава негдашњу политику лавирања и балансовања између Веча и Пеште а при томе да се ипак у главноме наслања на Беч и узда у дворске кругове; као такав он је дошао с готовим програмом из Беча, који је по себи, са национално-српског гледишта, био врло лепо смишљен и у другим околностима он би био кадар даодушеви, Србе. Али Милетић је тада већ био деФинитивно раскрстио с Бечом, већ је била изнесена лозинка: споразум с Маџарима на уставном терену и заједничка борба против Бечке реакције и централизације. Према таквом расположењу Стојаковић је представницима млађега кола на сабору изгледао као неко оруђе бечке реакције; Милетић је са својом групом највише допринео томе, да закључци саборски не буду баш сасвим у оном духу, како се у Бечу желело; према већ поменутом плану Бечке влаД^' српски је сабор, да би што боље одиграо намењену му\ улогу, требало да стане на једно затуцано национално и искључиво привилегијално гледиште, да му захтеви буду што јаче задахнути и обележени тежњом за Формисањем и организацијом такве српске војводине, која би била веома налик на клин забоден у територијалну целокупност угарске краљевине, налик на неку »државу у држави«. Стојаковићев програм беше првобитно тако и састављен; да је он онако еп ћ1ос и без измене примљен, српски би народ и у тој прилици опет поново »сјајно® одиграо улогу политичкога црнца V служби Бечких централиста, послужио би као марионета њихова и добар баук према Маџарима, а за се оиет не би ништа израдио. Захваљујући Милетићу и његовој групи замисао се Бечких кругова није остварила и

српски је народ на Благовештенском Сабору изишао на среду достојанствено као народ савременог политичког образовања и сређених политичких погледа, који се не заноси већ претуреним илузијама и гледа да се користи поукама прошлости и да води рачуна о реалним погодбама самога положаја. Милетић је у својим говорима ноново прецизирао своје већ пре тога изнесено гледиште и руководне идеје које он заступа и које је и после тога вазда заступао. Тако је између осталога казао »да су привилегије позитивни основ наших политичко-народних права, на ком основу пак духу времена сходно зидати ваља; сад свуда овлађује дух уставне равноправности« и т. д. Па даље је казао: »Истина је да ми имамо задатак пронаћи јемства за обезбеђење наше народности. Али ми се имамо бринути и за уставну слободу, и она је онаква иста звезда наша, као и народност! Ми нећемо хтети обезбедити нашу народност на штету уставне слободе Ми смо и Срби и грађани«. Према свему може се с правом казати, да је Милетић тада сачувао народ српски од прекора, да бранећи и тражећи своја на привилегијама и на народносном начелу основана права није имао разумевања за велике модерне принципе уставности и равноправности. Сврши се Благовештенски Сабор; посланици се\ по савесно свршеном послу, вратише кућама у вери и уздању, да су извршили једно значајно и корисно дело које ће имати практичкога успеха и бити добра основа за национално-политички опстанак и даљи развитак српскога народа у земљама угарске. Круне. Све то беше празно уздање ! По већ поменутом плану Бечке владе тај је сабор имао само тек да одигра иролазну своју улогу а његовим је закључцима већ у напред било одређено да остану за српски народ само тек једна драгоцена реминисценција а за Бечку владу : — макулатура. Народ је путем предотавака и преко деиутација тражио, да се саборски операт узме у поступак, да се уведе у живот, али је све то било узаман, све те предСтавке и цео саборски операт добише решење: »Имају се у своје време репродуцирати — ас1 ас!:а. а И тако све го борави вечити санак у прашини какве архиве у Загребу или у Пешти. Ма да Благовештенски Сабор са својим оператом има сад само још историјскога интереса, ипак се не може порећи, да тај сабор заузима важно и знаменито место у историји угарскога Српства прво по томе, што је ту опет поново од стране надлежних Фактора свечано признато, да Срби у Угарској нису тек једна гомила насељених дошљака и бегунаца, један број оделитих индивидуа такве и такве генетичке народности, него да они представљају једну нацију која има права на своје засебно подитички - национално пред-^ ставништво, а затим остаје знаменит тај сабор и по томе, што се том приликом показало с колико умне снаге, националне свести и политичког образовања располаже тај народ, те да његов сабор може да има потпуну физиономију једнога модерног европскога парламента. Такав народ нити може без великих јада угинути нити се може ласно нрогутати или претопити ! Борба између Беча и Пеште трајала је неколико година, јер су Маџари енергично и стално заступали своје гледиште и нису нипоодто хтели иопустити Бечким централистичким тежњама, а бечка је влада опет налазила да се маџарски захтеви не могу примити а да се не доведе у опасност јединство па у даљим консеквенцијама и сам опстанак монархије. У тој борби Срби не само да нису више хтели да буду помоћници и савезници Бечких кру-