Нова искра

БРОЈ 5.

II О В А II С К Р А

гова и да ое дају заваравати лажним обећањима, него су активно и живо учествовали у борби војујући раме уз раме с Маџарима против Шмерлингова централизма и његових германизаторских тежња, а за право и уставну слободу Угарске. Маџари су веома добро уви^али колико им вреди то коректно и пријатељско држање Срба у њиховој борби с Бечом и с тога су у то доба према Србима показивали веома нежно и предусретљиво расположење, давали им пуно лепих обећања и та су обећања потицала не од некаквих тренутно занесених млађих политичара и другокласних величина, него су пх давали тако сгари, опробаии и озбиљни политички људи и први маџарски државници као што беху Деак, Етвеш, Андраши, Салај и др. Срби су донекле могли и веровати тим обећањима, јер је у њима свакако било извесне историјске логике после свих

ложај српскога народа у Угарској имали вазда пред очима и шире, крупније интересе целога Српства, а нарочито даљи развој и расплетање источног или, правилније речено, балканског питања. Милегић и његови политички пријатељи у почетку шесдесетих година држали су и веровали да. IIе Маџари, чим иавојују самосталност ирема Бечу, иотаомагати тежње Балканских народа за ослобођење, као што се поред осталога могло судити и по оном чувеном Кошутову пројекгу Дунавске КонФедерације. И то је дакле био један од разлога за пристајање уз Маџаре у борби против Веча. Целу ту политичку и парламентарну борбу против Беча, цео тај живљи и енергичнији покрет српскога народа у дружби с Маџарима сад је већ водио Милетић. уз којега је народ листом пристајао и око којега се као при-

В. ТИТЕЛБАХ. догађаја у г. 1848.—49. и после те године и целога тога покрета. Могло се с довољно основа нретпоставити, да су Маџари из свих тих догађаја и тешких искустава умели да изведу правилан закључак и правилну поуку, као што се то поред осталога могло видети и из изјава Кошутових после револуције, кад је био у изгнанству. Но и да није било тих обећања, Срби би и без тога имали још довољно разлога да стоје уз Маџаре у борби с Бечом, јер је такво њихово држање логички морало истицати из свега што је непосредно иретходило томе ирекрету у њихову нолитичком правну. Поред онога, што сам већ горе о томе поменуо, ја ћу овде само још то додати-, да су на гтрвом месту Милетић а затим и остали интелигентни Срби, који су уз Милетића пристајали, при своме политичком држању и раду поред главнога обзира на специјалне интересе н по-

СЕЉАЧКО КОДО. знатога свога „лидера" прикупљао у све гушћим редовпма. Год. 1861. беху на окупу Угарски Сабор и Сабор Троједне Краљевине. У оба та сабора беше одсудна струја против захгева и централистичких смерова Бечке владе и за што самосталнији положај својих земаља; у угарском са^бору беху две велике странке, одлукашка, коју је водио Тиса и странка адресоваца или Деакова; обе су се странке у главноме слагале међу собом у томе, да ие треба никако попуштати аустријским централистима, не треба примити Фебруарски Патент ни слати посланике у централни парламенат аустријски, у »Рајхсрат", него да треба безусловно остати нри томе, да се успостави устав од год. 1848. Сва је разлика међу н.има била у томе, игго су т. н. одлукаши хтели то да свечано изрекну просто једном саборском одлуком, што би свакојако био веома крупан иолитички