Нова искра

СТРАНА 178.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 6.

Од тога доба поче Вук на Милоша «врло лагати и лажу износити", говорећи Лазару : «Дрхћем како ирут, мртви ме зној иоиаде како се чује, који ти се глас носи за Милошем КобилиАем, да Ае ти невјеру учипити на иољу Косову, кад будеш с царем бој бити". Кнез Лазар му одговори: а Мучи, Вуче, муком се замук'о, тко ту лажу изнесе, Милош је мој штит иерни, и у њему стоји сва моја снага и креиост, Милош ће оставити сиомен у вијек на иољу Косову докле се зову разтрузи" . . . За тим се описује моменат, кад Ми.шца моли Лазара да јој остави једнога од браће у Крушевцу. Милица најпре задржава Лазара да не иде на Косово док не види а хоће ли што бити од Милошеве невјере" ; но Лазар јој вели ; (( //е бих ти се сад уставио, да се не би никад вр&тио с иоља Косова". Тада га Милица прекдиње да јој не води девет браће: «Немој ме жалосно уцвијелити, немој ми учинити да иогине кољено Југа Богдановића". Но Лазар јој вели да јој не може испунити вољу, јер : (( У твојој браћи стоји сва моја снага", и «цар турски од њих страх има, вреднија су твоја браћа бој бити, него да се скуии сва земља сриска". Тада Милица проли сузе и рече: (( Тако ти Бог твоју државу сачувао, а ти ми једнога браца од заклетве сестрици остави за милошту" ... Но Лазар јој и ту молбу одби речима: „Срамота би било твому брату од моје војске остати, рекли би војници: од њих ни јунака нити је од јунака" ... И кнез Лазар уседе коља и оде с војском на Косово. Кад су били на Косову, Лазар посла Милана Тонличанина да уходи Турке, и он „гажо иостаја много дана докле уходи војску и силу цареву" . . . Вук и тада уиотреби прилику «лажу износити на Милоша", говорећи Лазару: да ће га Милош с Миланом и Иваном издати и одбећи цару турском, а кад се Милан врати из турског табора, Милош ће га пресрести и научити како ће говорити војсци . . . Тако и би: Милош је пресрео Милана и с њиме се пољубио; то виде Лазар и поверова неверном Вуку. Ево како је Милан причао Милошу о сили турској : а 11е умијем ти, брате Милошу, казати силу цара Мурата ни сри,ем иребројити; колико је од круга и бијела камена страном до иута иак до црнога дријена, све је кон> до кон>а, јунак до јунака; веруј ми, мој брате, то је страшно иогледати, ту није нигде иоља, гди није турска коиља земљи иободена; како је иоље барјацима ођевено, када их стану витрови гибати, страота је, мој брате, гледати, рек'о би лузи су зелени из нова израсли; чадори се бијеле како снегови" . . . Милош куми и братими Милана да кнезу Лазару и војсци не говори тако, «јер ће се наша госиада ирииасти и војска наша", него да би се тој сили главе дошло, нека каже: цвелика је броја турскз војска, али није од боја, ниђе ту јунака, све су сараори и сиромаси и занатлије и аџамије и будалиие, истом иду да се хлебом хране" . . . Тако је Милан и говорио и «на ти глас сва госиода сриска, мала и велика, весело осташе"... За овим долази опис познате вечере косовоке: а И у очи крснога имена згоди се вече субота, сазва кнез Лазар сву сриску госиоду к себи на вечеру, и сједоше за триезу и сам госиодин на велики сто, иак старца таста Југа иосади код себе с десне стране, а с лијеве стране Вука Бранковића, који свијем смрт сиравља лажом невјерно, иак иосади Мусића Стевана за стол, крви из кољена честита, на гласу, иак Дал1њана Шаиновића иосади, Рисовину турскога змаја и Вуксана и рабре три лава (којино много чудо имару с оружјем) и до њих Радоњу и Раду и Богдана Рељицу Омрчевића и Угљешу и Ђурицу много званаго и Станишу и Радивоја (којино мало дружине има на коње када ми се бој бије), Орловића Маринка, који коиље не носи, за што се срцем не боји, Орлину и Ђурицу старца,Стојана Злоиогледа, Југовића девет браће који у једно бијаху и много Турком додијеваху, Живана и Ђурицу Косијевчића, змаја Петра, Матијаша, Југа Павловића, Милана Тоиличанина, Ивана Косанчића, змаја огњена Милоша Обилића и сву силу осталу иосади око Милоша" , . . И ту за вечером Вук говораше Лазару на уво : « Видиш ли, госиодине, оне три велике војводе, што си доле у дно стола иосадио, добро знај, да тебе сутра на смрт сирављају" . . . Кад Лазару дадоше златан иехар с вином, «сузе га иолише . . . студен га зној иоиаде, много држа чашу, иослони ееће се на руку, иак се укиде к земљи, ријечи не ироговори" . . . а када се разабра од жалости, подиже главу и рече : л Госиодо моја, од

када је иостала сриска земља у нашој области, вазда је стала вјера у чести и у слави и у доброму. ал' ево се данас иробудила невјера; од када сам то чуо, јазву велику имам на срцу . . . јер видим да хоће три лава од војске моје одбећи, цару се турскому иредати, ирво Иван Косанчић, и Милан Тоиличанин и војвода Милош, моје десно крило. Ово ми кријући казују, али не вјерујем хоће ли то бити истина., него се чудим од војводе Ивана, кога водим са собом за сокола, да ми јастријеба ухвати у јату и разбије, . . . и чудим се од кума мога Мил ана Тииличанина вјере и части, како се хоће изневјерити, у њега се уздају сва госиода сриска . . . А ти, војводо моја Милошу, моје златно узглавље, ја тебе одабрах како сина, и кћер ти моју Видосаву (?) дадох, коју држим како цвијет на длану, и дадох ти сву моју војску и војинство и у једно скуиих иод руку твоју да си сердар иред војском . . . а сада ми те кажу да ми се хоћеш одврћи цару турскому и моју војску издати на Косову, то ми моје угии слушају иотајно, и то не вјерујем хоће ли бити истина. II коме ћу сад наиити ? Здрав ми си, слуго моја, Милошу, и буди вјеран вино иити, и не буди невјеран, него ирими све у дар, и на дар ти златан иехар" . . . Милош (( итро скочи", поклони се, па после малог размишљања рече : а Хвала, госиодине кнеже Лазаре, на здравици што ми с' наиио, али ти не хвала на дару; што ми си даривао иехаром даривати, Крушевац ми старе бијаше даривати, а сада ћс ти вас иуст остати, кад ћеш ме невјером уза се држпи, а ето ти невјере који ти уз кољино седи, на ухо ти бесједи и лажу износи, да ти сву војску смути, а ти му све вјерујеш докле својим очима видиш, а ја сам ти у свему вјеран, тако ме вјера не убила, а то ће сва војска виђети очима и твоја и турска, и ти ирије него умреш. Сутра је недеља, Видов дан славни, теби славно крсно име, видићемо тко је вјера, тко ли је невјера; ја сутра идем у табор турски и хоћу убити цара Мурата и стаћу му ногом на грло иод чадором његовијем на сабору за истину моју, иак ћу натраг иоћи, веће не знам што ће бити, него ћу тако учинити". То рече, па скочп (( како вијар ветар", а за њим Милан и Иван одоше под његов чадор заричући се да ће с њим бити (( у вољи и у ненољи». Пошто су нахранили и оседлали коње, на се метули (( гиздаво" одело, опремише се за Косаво. «Кад се сакривају ноћни мраци и даница са звездама, а сунце иусти траке и светлост своју ио земљи, сва три се на броју на ђоше јездећи, ирема табору цареву коње јашу"... Три турске страже угледаше три велика јунака како поносито језде, и јаничари упиташе султана хоће ли их у табор пустити. Како цар чу, рече везирима: а Станите сви сада, они иду к нама иредати се, они ће се турчити а нами ће од свега боље бити . . . сва им војска иут дајте до мога чадора, све станите друг уз друга с оружјем" . . . Поолушаше цара, опреми се сва војска, паше и бегови, а нред њих изиђоше цареви чауши и поздравише их, распитујући за српоку војоку, за Лазара и гооподу српоку. На то им Милош одговори : а Наш велики госиодин како га је вишњи Бог дао, он нам је здраво и весело, и сва му госиода и војска стоји весело, ођевена креиости божјом и милости, велика је броја и велике јакости . . . сви ходе охоло, те тај дан чекају да се с вами ударе, да вас живе ирождеру; тако су се на вас сиравили, како но вук и орао и соко, већма него вук каде види јање, те га ухвати, оли ти орао кад види из облака кокоши те озго удари те ухвати, а соко. када иогледа јато голубиња, што му је јато веће, то му је драже . . . а ви, тужни Турци, аџамије, како мислите дочекати њихову силу на иољу Косову ?" . . . Чауши му одговорише хвалећи опег своје паше, бегове, кадије, сејмене, «брачнике и кулаклије", цареве (( пер• јанике" и ведике делије, чауше и буљугбаше . . . У таком разговору дојездигае у царев табор. Сва се сила турска чудила њиховој поноситости, гурајући се међу собом ко ће брже приступити да се нагледа лепих витезова и њихове одеће, говорећи међу ообом: а Боже мили, да чудних јунака Лазаревих!" . . . Кад су пред царев чадор стигди, а стагие им иаше коње иримати". Но Милош иовери коња Ивану, па иође под царев чадор. Али му врата од чадора не отворигае одмах, а а Милош се расрди, натраг се иоврати, те скоком скочи, до коња свога доскочи". Кад цар и Турци видоше тај Милошев скок, све их чудо обузе, па дозваше Милоша под чадор, и цар му