Нова искра

6Р0Ј 6.

Н 0 В А II С К Р А

СТРАНА 17 9.

рече: а Г1римићеш, Милошу, сваки дар од мене, јер видим да си се к мени превјерио". Цар пружи руку да му пољуби, но везир рече: к Ие иружај му руке, већ му ногу иружи, једному каурину». И цар пружи ногу, говорећи: «Цјеливај ми, Милошу, ногу, и нога ће ти власт дати и част". А Мидош му рече : (1 Сваке сам ти сласти богат у нашега славнога кнеза Лазара, него хоћу сад иримити твој живот на дар". Тада «узе царазаногу, и иотрже ноже, и расиори га ио ирси, а заворави му стати ногом на грло, како се обећ'о, веће се обрати својему коњу и дружини ». На то цареви чауши повикаше: „За што, Милошу, цара убоде?» Тада се Милош поврати и отаде му ногом под грдо, дохвати цареву оабљу и иоече «азнадаре и си.швтаре и лаве в . Све страх обузе, а Милош поскочи « великому чадору на врата доскочи, и другом скочи, све теневе у чадора одкиде, третом скочи, до својега коња доскочи и на коња скочи» . . . Тада се цела војска узбуни и навади на њих тројицу. Они су се јуначки борили , «п ред њима се не знадијаше за коња ни јунака" — све на земљу обараху; нарочито се одликовао Милош који л свуда голем сокак " грађаше, «на једнога замајиваше, ио два ио три к земљи обараше", и «сва војска иред њима страшно бижаше и сву војску три витеза смутише" . . . Но најпре Иван, а за њим Милан, јуначки погибоше. Кад Милош угледа и Милана под ногама коњским, «срце га забоде" ; тада се он тек разјари, па као «змај», као «вијар ветар» јуришаше у Турке, а Турци су дадеко од њега бежали, не смејући му прићи. У то „глас како женски» кличе : «0 ви, Турци, тужни и манити, никако тога сокола без мријеже не можете ухватити, него брже голе сабље ирид њега мећите и коиља вр'ом на земљу обраћајте, еда би сте како иод њим коња иосекли, за што је Милош и коњ му у оклоиу"... Павадише Турци и, користећи се поуком, посекоше коња под Милошем, а он «одскочи и коиљем се иодслони, тридесет лаката земље ирескочи, и другом скочи, четрест лаката земље ирескочи, трећом скочи, копље се иреломи, а Турци и сила многа навали на Милоша". Ту га савдадаше, свезаше и цару жива одведоше. Кад јаничари доведоше Милоша цару, он нареди да га жива под чадором оставе, а пашама и везирима заповеди да ударе на Лазара, како би пре него умре видео ко ће победити. Сва се војска опреми, ударише бубњеви и „велике борије", развише се црвени барјаци, дигоше се паше и бегови, и ударише на табор Лазарев. в А Аазар са свом госиодом бијаше у цркви светога Јована (Самодрежа?) на летурђиЈи, а то страже Лазареве дотекоше, ту му казати : Ево ти цара, удари на табор твој"... Лазар нареди да се војска брзо опреми. Неки јавише да нема Милоша, Ивана и Милана, и да су одбегли Мурату и подигли га на Србе. Тада неверни Вук рече : «Кнеже Лазаре, Турци нас околише, што не бјежиш ?» Но Лазар му одговори: „Мучи Вуче, то неће вишњи Бог дати, нити ћу ја бјежати, ни коњ мој, него реците: Помози, Боже, Бога молити и за цркве божије крв своју ироливати Риста ради!» Тада се ударише с Турцпма а «невјерни Вук Бранковић издаде кнеза Лазара и на иријеко од њега иобјеже су седам хиљада добријех јунака", а славни кнез Лазар уседе на коња, прекрсти мачем војску и повика: « Сад ударите, моји храбри сриски витезови, да крв нашу не штедимо, да смртно тело не жалимо, да смрћу живот наш откуаимо, да јунаштво данас све иокажемо на иољу Косову за иравославну вјеру ристјанску и за цркве божје и за отачанства наша; ако ли који не љуби милост божију и закон иравославни, нека бјежи за бездушним и невјерним Вуком Бранковићем" . . . Лазар и сва господа српска ударише сидно на Турке. «И та бој велики и толико звека оружија и коњске силе и војске од обадвије стране, војске и витезова гроота и аадања и илача љуцкога од обе стране, колико се замља тресијаше од силе тешка боја и стријељања, не видише земље од труиина мртвијех ио земљи и рањенијех витезова и коња, у крви лежаху, а крв тецијаше шо разбојишту како ријека" . . . Сунце помрча. Тада Лазар рече: «Што се то учини саде од толиких јунака и од њихове вредности !» Кад то чу « старац Миклен", пође напред и (( иоче Турке губити". Ту погибе старац Никода (( који се иред свијем утицаше", и «охоли Маринко ту све јунаштво иоказа", и «три оне главе", јунаци изабрани, Радоња, Раде и Богдан, (( к оји су се заједно држали

и врло су Турком досађивали", јер «о смрти не мишљаше". А браћа Југовићи, који су се заједно бориди, «многу војску и силу иотрше и тако сви иогибоше у једно" . . . (( Иван и Ђурица и војвода Стеван, Павао и Радован и Гојко и Стојан и Петар, све јунак до јунака под иером бој бијаху, све јунаштоо тадај иоказаше, и широко иоље у крви иливаше од тешке силе и боја» ... Да не издаде Вук Брашговић, (( хотијаху сву војску осветити и иоље Косово очистити". Тако је до пода дана добијала српска војска, а «ка ко иолу дне ирође, Турци добише, и жива кнеза Лазара ухватише » и свезана га цару доведоше". Тада се цар подиже па рече: (( Брзо три стуиа начините од бијела камена, те их метните гди је Милош трииут скочио . . . иак стуи донесите од мрамора и на њему писму учините: Милош цара овде уби, а сам себе изгуби; и учините гроб од мрамора камена и на њему писмо са златом учините: Овди лежи цар с Милошем наиоредо; и кнезу Лазару иисму учините са златом; иак кад ја умрем, Милошеву главу одсијеците, иак кнеза Лазара главу одсијеците, Милошеву главу метните код моје главе, а Лазареву главу иод ноге моје» . . . Тада Мидош проговори цару: (( Ие тако, царе господине, мени не приликује да моја глава уз твоју главу стоји, него кнеза Лазара главу врзите с царевом главом наиоредо, а моју главу врзите иод ноге кнеза Лазара, нека и ио смрти служим Лазара". Цар заповеди да тако и буде, како Мидош рече. Тада се Лазар окрете Мидошу и дгласом жел,но° рече: (( Милошу, што ово учини чудо илто никад није учињено до данас?" А Мидош му одговори: (( Оно што но си урадио с Вуком Бранковићем, све си данас видио очима својим, ја ти нијесам ништа учинио, него сам свршио синоћни завет. И да си видио мене и моју дружину, како смо ти данас невјеру учинили на иољу Косову . . . нигда не би могао вјеровати . . . И да су ти сви били, како но ми тројица, не би данас стајао и са мном у илачу, веће би рекао: три моје војводе без узрока". Тада му кнез Лазар рече : (( Блажена, Милошу, твоја десница . . . и блажена твоја креиост, која је била вазда у мојој области и милости ... ти цара Мурата уби, а сам себе и нас изгуби, и тебе ми ради Турци не дадоше прославити моје крсно име и весело учинити с госиодом сриском; ти ми, Милошу, данас мому роду краљство иогуби и иокла сву моју браћу, ти иоче бој с Турцима без нашега договора... Ие илачем моје смрти, него горко сада илачем, јер данас све с господом изгубих на иољу Косову. О много гиздава и храбра моја браћа и сриска госиода . . . и вијерни и лијеаи и храбри Југовићи гђе сте ми, моје иерјанице, како иогибосте данас ирид очима мојим" . . . А најпосле рече : (( Боже, Боже мој, када умрем, прими дух мој к тебе!» . . . Тада издахну цар Мурат, одсекоше Мидошеву главу, па одсекоше и Лазареву и бацише је а у бунар и у воду". Тога дана а сва српска земља иогибе, и сила и јунагитво, изгибе на иољу Косову сриске војске сто хиљада, а турске сто и десет хиљада, а уби Милош Кобилић и Иван Косанчић и Милан 'Гопличанин десет хиљада турске војске . . . Тај се дан јаднијем Србљем крила обломише, тај дан сву господу изгубише и без главе остаде о другој госиоди, у иорабоштеније аођоше". (нАСТАВИЋЕ СЕ).