Нова искра

СТРАНА 18 0.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 6.

Скерлетно Слово — РОМАН ИНГЛВСКИ НАПИСАО ^АТНАШВТј налутновие ПРЕВКО Владислав Савић (нАСТАВАк) ледајући начудновати сјај куће, Бисерка поче да скаче и игра и захтеваше да сви сунчеви зраци буду сабрани са лица куће и дати њој да се игра њима. »Не, мала моја Бисерка!® рече јој мајка: „ти сама мораш их скупити, ја ти их не могу дати." Дођоше на врата која су била на лук а с обе стране наслоњена на уску кулу или испад куће у којима су били прозори са дрвеним капцима. Гвозденом алком, која је висила о вратима, Јестира Прина удари једанпут, на шта се појави један гуве-рнеров роб-слуга — некада слободни Инглиз а сада седмогодашњи роб. За то време он је био господарева ствар, и као такав могао је бити предмет продаје као сваки во или столица. Роб је имао плаву блузу, која је била обично одело слугу у то доба, и много раније у наследним дворанама Инглиске. „Је ли високородни гувернер Белингам код куће?« упита Јестира. „Јесте", одговори слуга, гледајући са силно отвореним очима на скерлетно слово које је видео први пут сада, пошто је био скори дошљак у насеобини. »Да, његово је високородство код куће. Али су с њиме један, дв.а свештеника и неки лекар. Не можете га видети сада". »Ипак, морам му говорити«, рече Јестира; а слуга, судећи можда по њезину одлучном изгледу и сјајном знаку на грудима, да је то каква висока госпођа, не успротиви се више. Тако мајка и Бисерка уђоше у двориицу. Гувернер Белингам беше сазидао свој нови конак по укусу старих дворова инглиске господе, водећи обзира о природи материјала из кога је саграђен, као и о различности климатских услова и начина друштвенога живота. Напред је била пространа и укусна дворана која се пружала кроз целу грађевину и тако образовала средину саобраћаја са свима одељењима. На једном крају ова је дворана била осветљена двама прозорима на кули. На другом крају, и ако мало заклоњена завесом, била је јаче осветљена једним засвођеним прозором о којима читамо у старим књигама и у чијем удубљењу беху намештени сто и седишта на јастуцима. Ту на јастуцима бејаше нека фолио свеска, по свој прилици Хроника Инглиска или сличан књижевни производ као што и ми сада остављамо позлаћене албуме на столу да их прелиставају посетиоци. Намештај у дворани био је од неколико огромних столица на чијим су наслонима били вешто изрезани цветови од храстова дрвета; као и један сто сличнога укуса, све из Јелисаветина доба или мало ранијега датума, са наслеђеним ситницама и знаменитостима које је гувернер дао пренети из свога родитељског дома у Инглиској. На

столу, као знак да није занемарено старо инглиско гостопримство, био је велики бокал, на чијем би се дну још видео влажни талог скорашњег пива, само да је Јестира са Бисерком загледала у њега. На зиду висиле су слике по реду предака Белингамова рода, неки са оклопом на грудима а други са државничким огртачима и оделом из мирпог времена. Све су се одликовале оштрином и строгошћу које су изражавали ови ликови као да су били више авети него слике умрлих достојанственика који гледају сада са строгим и немилим погледом на путеве и радости живих потомака. Од прилике у средини храстова оквира, који је окружавао дворану, висило је неколико панцира кбји нису били као слике предака, већ са свим модерног датума; јер њих је градио један вешт мајстор у Лондону, оне године кад је гувернер Белингам пребродио у Нову Ииглиску. Ова светла опрема није била намењена за празан украс; већ ју је гувернер облачио на многим светковинама и парадама. а блистала се шта више и на челу једнога пука у рату са Пекводима. Јер, ма да се васпитавао за законодавца и знао да говори о Бакону, Коку и Финчу као о својим претходницима по занату, потребе нове колоније направиле су од гувернера Белингама онаквог војника као што је био законодавац и државник. Мала Бисерка, којој се веома допаде сјајно оружје као и светло лице куће, застаде неко време огледајући се у глатким плочицама оклопа. »Мајко« повика: »ја те видим овде. Погле! погле!" Јестира погледа са стране обрадовано дете, и виде како скерлетно слово, због испучености огледала, беше представљено увеличано у огромним размерама, тако да се оно највише истицало од целога њезина лика. И доиста она се губила иза њега. Бисерка обрати пажњу на сличан лик мало више ирвога; а при том се смејала на мајку са оним вражјим разумевањем које је било израз њезине физиогномије. Тај поглед обешењачког задовољства такође се огледаше у огледалу и Јесгири се чињаше да то не може бити лик њезина детета већ лик некаквога врага који би хтео да узме Бисеркин облик. »Хајде, Бисерка« рече јој вукући је одатле: »Ходи и гледај доле у врт. Можда ћемо у њему видети дивније и лепше цвеће од онога које виђасмо у шуми." Бисерка на то отрча на крај дворане, до засвођенога прозора, и погледа дуж стазе у врту, која је била обрасла ниско покошеном травом _и оивичена неком врстом дивље живе ограде. Али се чинило као да је гувернер напустио сваку наду на усиех да ће моћи пренети с ову страну океана, на ногодном земљишту под тешким погодбама за одржање, енглески начин украшавања вртова. Купус је растао свуда; а тиквина дуга мрежа пружила се преко слободног простора, са огромним плодом који је лежао баш испод прозора, као да би хтела опоменути гувернера да је ова златна јабука била најбогатији украс који му је могла понудити земља Нове Инглиске. Ту је било и неколико жбунова ружа и јабукових дрвета, извесно изданци оних које је посадио пречасни господин Блекстон, први дошљак на полуострву, — полумитолошко лице које јаши на биволу кроз најраније анале наше земље. Угледавши руже, Бисерка поче да се дере за једну црвену ружу и не могаше се утишати. »Ћути, дете, ћути! к говорила јој је мајка озбиљно: »Не вичи, драга Бисерчице! Чују се гласови из врга и гувернер са господом долази овамо (( .