Нова искра

СТРАНА 20 4.

НОВАИСКРА

ВРОЈ 7.

без будућности? Шта зна /друштво о ономе грозном грчењу удова који би се тако радо отргли од својих веза, те се слободно опружили и пошли без препрека наиред по једино правом и достојном путу за човечанство, по путу истине? Живот појединаца, од којих постаје друштво, само је огромно гробље, у коме је сахрањено све оно, што нам је јуче још надимало груди поносом, улевајући нам веру у будућност: непознати, безимени, оборени и исмејани леже тамо најлепши делови нашега Ја, па често и суштипа свега бића нашег, — па зар је чудо онда, што на свакоме кораку сретамо авети и што око нас чујемо само јадања? — На гробљу смо. Друштво неће да зна за те посејане хумке на своме путу, већ их прескаче и јури напред, предајући забораву и незнању патње појединаца, које временом потенциране постају и његове патње, оно игнорише појединце, игноришући у исти мах и само себе; бежећи од сентименталности постаје друштво постепено сурово, дивље и бесно; оно се чак и смеје појединцима и њихову болу, али је тај смех Фаталан по њега, хладан и свиреп, он не долази ни једнога тренутка од срца, а одјекује загушено и промукло, прелазећи полако у церекање. (НАСТАВИћЕ СЕ) ПДВЛЕ МИЈД.Т0ВИЋ.

ј-(а ЈТарнасу

д младости ране чезнула ми душа Де се и ја могнем на Парнас попети, Да и моје срце рајске гласе слуша Да и моја песма једном стигне мети. И ево ме сада на Парнаском вису, Срце усхићењу не мож' да одоле; Ал' шта видим овде, авај, Боже мили: Трње, коров, цвеће... к'о што је и доле ! Оокољлнин. Сан — Јролеслав ЈГрус (СВРШЕТАК) ише од свега изненади га изглед свију предмета. Лишће на дрвећу било је, као и на земљи, зелене боје, лика мрке, песак жуте, земља граорасте, а цвеће ружичасте, плаве и беле . .. Али све те боје беху некако нарочито светле и сјајне. Такве боје могу се видети само у зрацима дуге или у капљицама росе. Осим тога учини се медицинару, као да сви предмети не само одблесх^ују спољашњој светлости, већ сву ту светлост пропуштају кроз

себе, и сами светлећи неким непојамним, чудноватим сјајем. Тако се мешаху и ствараху боје пуне суптилности и животне снаге. Крај ове светлости јасно се могло видети живо кретање камења, њихово ширење и скупљање ; промене температуре и притисак ваздуха; чак и циркулација биљних сокова, час јача час слабија; дисање лишћа и пупљење нових цветова. При јачем напрезању вида могло се посматрати, како се као облаци, снују мисли у људским главама и како се смењују разноврсне боје осећаја у дубини људских срдаца. Поред тога, сваки, ма и најмањи, покрет камена, па чак и нромена у људској физиогномији —• осећаше се по неком нежном шуму који беше налик мелодије и говора, а који је сам собом нешто тумачио и приповедао слушаоцу, или се са другим гласовима стапао у јачу и опширнију мелодију, или у већу, опсежнију приповетку. Тако се, не сметајући један другом, разговараху поједини цветићи или цела шума, капљице речне и морске, зрна нешчана, непрекидни планински ланци . . . Овде није требало никаквих нарочитих метода да се испитују природине тајне, јер је свака стварчица испољавала свој садржај и пластиком и звуком, — обичним и разумљивим језиком. У овом чудноватом свету где и људи и животиње на чак и покрхани црепови живе, осећају и разговарају, где песак одблескује као сухо злато а шљунак прелама светлост као прави дијаманат — сироти медицинар, посматрајући пажљивије, опази неочекивану појаву. Све је било лепо: и људи и жене, и биљке и камење . . . али најлепше беше оно што се у нашем обичном животу назива убого и наиаКено. И свила и сомот и бисер и злато изгледаху у овој општој раскоши некако и сувише о6ичнО ј чак избледело; а дебело платно, кожуси, сељачки опанци и крпе убогих сужника имађаху у себи нечега оригиналног што је привлачило на се нарочиту пажњу. Правилне црте и монументални облици умараху својом једноликошћу; а мршава, изнурена, јадна или рањава тела изазиваху најјача интересовања. Угледав лепог човека сиромах студенат махаше главом и мишљаше: »Ех, чудна ми чуда! Исти је као и милијони других. Пије се, видига, никад ни намучио ни нагрдио". Али угледав богаља или рањеника, пламтео би од љубопитства, и сам себи говорио: „Али су га морали ђаволски прегазити!« Са оваквом је пажњом пратио сироти студенат свако скрхано дрво, порушену зграду и читаве пределе уздрмане трусом. Медицинар не распитиваше од куда тако елегантних и украшених ствари, јер на оном свету све је правилно и украшено, све сија ванредним бојама: али је највећу нажњу обраћао на сваку неправилност и пропалу егзистенцију, јер то беше као нека књига у коју се бележаху сви важни догађаји. »Необична ствар!® мишљаше медицинар у себи: »Ово ме подсећа на ону познату Нек а су благословени незнатни и наиаКени! Морам признати да ови незнатни изгледају веома живописно, а наиаКени имају нечега драмскога у себи к . Поред стене од самих топаза и саФира, где је извирао поток што се преливаше као дуга, а где стојаше Цезар окружен небројеним сенкама изгинулих војника, — опази студенат гомилу жена. То беху богаташице са бисерним дијадемама, принцезе са бриљантским гривнама, гроФице са чипкама и перјем. Све су се оне са неком чежњом и завидљивошћу скупљале око једне старе Јеврејке што је седела крај буренцета с осушеном рибом. Поред смарагд-