Нова искра

БРОЈ 7.

СТРАИА 2 05.

нога луга који је светлео као да је од рубина, саФира и аметиста, поред извора што блисташе као алем-камен нагиздаио рухо ових дама изгледаше као старе, прљаве крпе. Међутим порхетска, искецаиа сукња старе Јеврејке блистала је бојом и сјајем племените меди поткићене сребрним колутима. — Дивни али бездушни ликови ових дама беху тако тужни да више личаху на самртнике у којима још једва тиња искрица свести, на да се не би угасила, непрестано дрхти и трепти. Посматрајући изближе ове даме, сиротд студенат увери се да, без сумње, нису никад ништа радиле нити осетиле муке у асивоту. Садржај њихове душе био је, по готову, никакав; непрестано је помрчавао и нретио да се претвори у нотпуно ништавило. Да би ноткрепиле душевну обамрлост своју, скупљаху се ова несрећна бића око старе Јеврејке која им је с нуно сажаљења допуштала да гледају кроз прозор њезина живота, одакле ће црпсти свежега ваздуха за своје стално обамрле груди. Живот »жене трговца® беше врло ирост: од пре 30 година поклањала је она сваког петка по комад хлеба и суху рибу оном човеку који би изјутра први прошао поред њезина буренцета. Студенат ћутке погледа кроз прозор њезина живота и виде читав гшз људи разних година, где седе или леже на снегу, на улици, испод ограда, на степеницама, на зидарским лествицама. . . Сваки од њих жваће хлебац и суху рибу, а више свакога могаху се видети доживљаји из његова живота. Онај се хтеде убити од глади, али са Јеврејкиним поклоном доби опет вољу да живи; овај хтеде красти, али храна, на време поклоњена, сачува га од затвора; онај тамо хтеде напустити своју дечицу, а онај крај њега хтеде из користољубља убити човека. Али је свакога од њих на прави пут извела суха рибица и комад хлеба. И студенат, гледајући, осећаше глад и љутину тих јадника, али одмах за тим и радост са новим и леишим мислима. Виде њихове породице спасене љуте невоље, и читав свет који у мало не постаде жртва њихове свирепе обести. Угледа како кроз ту гомилу промиче и некакав дежмекасти банкар који, опазив једном како милосрдна Јеврејка поклања хлеб и сухе рибице, основа завод за сиротињске бесплтане оброке, те тако многе људе сачува од пропасти. Једном речи; кроз прозор живота добротворие Јеврејке видео се огроман број људи некада јадних али сада задовољних, љутитих а сад умирених, и очајника који нађоше наду. Сви се они гомилаху, иоказујући разне патње и насладе што од њих дођоше. Међу њима је било толико живахносги, да сироте салонске даме, у којих се душа непрестано гасила, поново добијаху, крај гледања ове примамљиве и ускиптеле вреве, изгубљену свест духа, а тиме, на жалост, још јаче осећале његову празнину. А сирота стара Јеврејка у издераној сукњи, са рукама на трбуху скрштеним, жмураше и климаше главом са изразом дубокога сажаљења. Она није морала гледати у прозор свога живота, јер њезина милосрдна душа беше нрепуна успомена, као воћка обасута иролећним цветом, — Она бабетина што јој дадох дваеслук сад ми јамачно срећу прориче! говораше студенат. Из овога што сада видех, изгледа ми да су патња и бол највећи понос, а добра дела — највећа срећа. Ово ти се множи као иацови: свако порађа стотину добрих дела, а свако бд стотине — нову стотину. Међутим, сиромах Цезар изгледа као каква најбеднија индивидуа, с којом се већ толиких векова парниче римски инвалиди због својих глава и погубљених ногу (Их, дра-

конске ли судбине!). А аристократске даме, гле, непрестано издишу због своје душевне анемије. То значи — додаде медицинар — да ја овде могу баш угодно живети. Мундир ми је прилично иоцепан, стомак празан, те се могу слободно такмичити с јеврејским прозором, јер — на крају крајева — не учиних баш ништа тако рђаво што би реметило моје добро расположење. У тај мах зачу се ужасан глас : Ај —- ај ! . . . ај ај ! . . . ај — ај! . . . ај —- ај! . .. Студенат задрхта целим телом; учини му се као да му уши шил.>цима буше и иробадају; прожма га тако јак бол да због њега осети како се изгубише све лепоте заноснога сна. Али се све даље и даље губљаше то урликање и завијање, те га на послетку и нестаде. Сиромах студенат, уплашен и пренеражен, помисли: — До врага! (Ако је слободно употребити ову реч на оваквом месту?). Биће да је то оно псето, што сам га онако изударао у Саксонском Врту. Слуга сам ионизан! Ако ми још који пут приреди овакав концерат, мораћу побећи на крај света! . . Али ако се и због такве назови иеправде мора онако натити, нгга ли је онда с оном господом, која сматрају као израз „шика 1( , тући по зубима своје слуге ? — Ипак бих хтео знати — размишљаше даље колику ли вредност нредстављају моје заслуге. Да ли личим на оиу Јеврејку која кроз свој прозор гледа читаве легијоне људи што их она обдари; или можда личим на ове лепушкасте даме што се г^ше као рибе извађене из воде? —■ Тек што је то изговорио, угледа како из његова срца изникоше тисуће зракова као златни конци, који се пружаху ка земљи. Једни се машаху родитељскога гроба, други куће где беше провео детињство, трећи дрвета поред којих је трчао, камења на којем је седео, извора из којега се жедан воде напајао. Остали зраци његова срца падаху на његове другове, на омиљене књиге, на познате госпођице, па чак и на новине и на ггозоришну галерију. Све то беху људи и нредмети драги његову срцу. Захваљујући тим зрацима или кончићима, што га с њима спајаху, његов се живот у том тренутку оснажи за тисућу пута. Осећао је радост једног свог друга који је баш тада путовац својим родитељима да с њима проведе иразнике ; тако исто и једног другог пријатеља који се спремаше да посети неку красну девојчицу; опажао је ток мисли неког трећег друга који играше шаха, и четвртог који се снремаше за испите. Слатка, сетна туга спушташе му се у срце с оних удаљених дрвета покривених снегом, с оне старе кућице на којој су даске већ иструхле. Али у тој тисући зракова, што му доношаху туђу радост или сету, нађе се и неколико црних што га спајаху с неким њему мрским људима и стварима. Они му троваху срећу, јер поред сваке радости или туге мрскога човека црни му конац доношаше у срце некакав оштар и досадан бол. ■— Дакле: љубав доноси срећу, а мржња патњу! говораше замишљепо, осећајући да се ни један од ових конаца, ни златан ни црн, не може ирекинути. Значи ли то, да доиста има реалне основе она изрека: „Љубите непријатеље своје . . .« 11 зар је баш истина да кроз љубав и мржњу живимо са својим ближњима, који онда постају нераздвојан део наше душе? — Дабоме! викну. Све су то старе измишљотине! . . Мора бити да сам у жестокој ватри, кад ми још и у четвртој години медицине падају на памет овакве лудорије! — Зар ће ми ти црни конци још увек досађивати ? мишљаше даље. А разум потврђиваше: Увек! јер што једном иостане дело, не може се