Нова искра

СТРАИА 206.

БРОЈ 7.

изгубити ни у природи ни у духу. Кад вода обележава на скели свако своје нењање, кад се геолошке периоде чак у стењу оцртавају, зашто онда да се нигде не обележе и таласи људских мисли и осећаја? Нови слојеви могу их временом и покрити, али избрисати .. . не, никада! — Хвала лепо ! мрмљаше сиромах студенат; па да би избегао тугаљиве мисли што му се по концима мржње спуштаху чак у срце, као какви одвратни црви, реши се да проучи иитање: Од куда су у људском животу радости а од куда патње ? Кад поче о том премишљати, наступи у његовој машти грдна промена: место хармоничне, дивне и сјајне околине — угледа мрачну ковачницу у којој су радиле две дивовске прилике неодређена облика. Један од ових дивова дувао је у мехове на огњишту из којег искакаху варнице мање од макова зрна, а други је хватао ова зрнца и затварао их у огромне гранитне кугле. — Добар дан! ослови их студенат: шта то радите, добри мајстори ? — Ја — одговори му онај крај мехова — оирављам клицу људских душа. — А ја их — проговори други — затварам у људска тела. — Поих ! Зазвиждука медицннар. Ја сумњам да овако ништавна клица може пробити онако јаку гранитну кору. Ова кугла има бар три рифа у ширини, па како ће из ње избити клица људске душе? — Кад би у вас била мање дебела кора, брзо би с њом били готови. Вуцибатине ! — Трећи мајстор објасниће милостивом господину, како се то ради! — проговори онај крај мехова, који је ваљда био нешто блаже нарави. Тек сад угледа сироти медицинар још једну суморну прилику која израђиваше чудан посао. Узимаше гранитну куглу са затвореиом варницом, па страшним челичним шиљком, уз помоК огромнога чекића, бушаше гранитну куглу чак до њезина дна. После сваког ударца, гранит јечаше и плакаше крвавим сузама. Али кад у једном тренутку избије из његове унутрашњости зрачак светлости, ковач докопа куглу па је баци из ковачнице у ваздух, а стабљика светлости или порасте и покрије се новим гранчицама или са свим увехне. А див докопа другу куглу, па је буши шиљком чак до дна, одакле избије нова стабљика светлости која на ваздуху или расте или вехне. И све тако, непрестано тако. — Допустите ми, молим Вас — окрете се студенат; машив се капе, диву ковачу. — ТПта то радите, мајсторе? — Помажем душама да се развијају, мирно одговори страшило. — Гранит па цврчи! примети студенат. — Али погледај само, драговићу, шта је са душама. Медицинар изиде пред ковачницу и посматраше гомиле гранитних кугли. Чим почне да веје благ и тих поветарац, чист као радост људокога срца, — стабљике се китише мноштвом гранчица, а око гранита се ствараше као нека шума светлости. Али чим дуне ветар силан и топал као страст, по неке гранчице па и сва душина шума почну се сушити. А грдно је страшило неирестано бушило гранит који плакаше и из свога срца пушташе нове клице. — Ко си ти, господине мајсторе? упита студенат зачуђен и пренеражен од овога крвавога посла. — Ја сам Патња! одговори наказа.

— Да није мене, Ваше би душе остале до краја света сићушне као макова зрна. — 0 — хо! мора бити да сам у ђаволској ватруштини ! бежећи колико је брже могао од ковачнице. Ово га стање ипак узнемири, па за то рече: — Дај да иромислим јасно, трезвено и доследно по нравилима анатомије, Физиологије, Фармакологије и акушерства. Пошто мој мозак сад неправилно функционује, то се мени привиђа да чак и патње имају свој циљ и да помажу развитак људског духа. Кад бих ствар посматрао с научне тачке, било би ми јасно да не само бол и вај, већ да ни цела природа нема никаквог циља. Несумњив су доказ мушке груди и снољашње ухо, јер су то, доиста, органи без икаквог циља. Мушке груди не доје а ухом се не можемо ни од мува бранити као што то могу, на пример, краве. Даље, пошто сам ја слаб, зато само и мислим да земаљски живот спрема душу човекову завишиживот, од прилике као гимназија за университет. Да сам ја телом и душом здрав, веровао бих са философом Хартманом, да цео живи свет тежи да поништи несвесну апсолутност, као што црви у швајцарском сиру теже да поруше швајцарски сир. Ова Хартманова апсолутност или друкчије речено несвесни швајцарски сир створио је сам себе и своје црве, и не знајући да ће га ти црви појести, а онда појести и сами себе — такође несвесно. Свршив своје размишљање, сироти медицинар радосно узвикну: Видим, хвала Богу, да моја ватра није више тако велика, јер ми не смета да паметно рачмишљам, према најновијим философским резултатима. У један мах осети медицинар да стоји на некој неограниченој површини белих, вунастих облака. У сред те површине подигао се ванредно леп споменик, већи од највећих земаљских брда. Ова нрилика имађаше плавкасто рухо са мноштво бора што се спуштаху чак до ногу; руке јој беху скрштене на грудима, а лице дубоко замишљено. Боре н.езина одела изгледаху као непрекинут низ брежуљака између којих су дубоке провалије. По висинама и дубинама овога низа кретаху се бића мравље величине, са баретама и тогама — веома слпчне ученим људима. Сироти студенат одмах је разумео, да је ова дивовска прилика баш сама Стварност. Мрави, који гмижу по њој, труде се да облик овог споменика проуче с помоћу догледа, цирклова, угломера и хемијских раствора. Видело се, истина, да мрави свесно и усрдно раде, али, на жалост, сиоменик је био милијарду милијарда пута већи од њих, због чега ни један од трудбеника не могаше обухватити целину или бар њезин већи део. И за то радише као по мраку, веома лагано а с пуно напрезања; ради проучавања једне једине боре радило би по неколико генерација непрестано се обмањујући и свађајући међу собом. Да би се разумело какав је облик стварности, требало је да се проучи неколико стотина попречних и паралелних нресека, чији је обим био по неколико стотина миља. Међутим, било је проучено тек иеколико пресека и то у доњим деловима споменика. Изра^ено је било свега неколико метара. А то им ипак није сметало да разговарају о целини коју неки сматраху као правилан облик а други као мртву, хаотичну гомилу. Ови, што брањаху друго мишљење, беху необично дрски. — Имам сочиво, викаше један, кроз које видим врх својега носа, ма да не видим шта природа мисли. — Шта ћеш ти са тим твојим сочивом ? осече се други љутито: Ја сам проучио неколико жуљева у генијалних људи, али им душу још не нађох.