Нова искра

страна 214.

н о в а

и с р а

број 7.

Скерлетно Слово — РОМАН ИНГЛИСКИ НАИИСАО ,\атна№е1. налутнок^е ПРЕВЕО Владислав Савић (НАСТАВАК) X. Леклр и бегоб болеоник тари Роџер Чилингворт, кроз цео живот, био је мирна темперамента, милостив и аконе баш врло срдачан, али увек у свима својим односима са светом поштен и честит човек. По његову мишљењу, он је био отпочео једну истрагу строго и непристрасно као какав судија, тражећи једино истину, баш као да то питање није садржавало ништа више него замишљене линије и слике геометриских проблема, место људске страсти и зала који су били њему причињени. Али, у колико је даље ишао, нека ужасна заслепљеност, једна врста силне и ако увек мирне нужности дочепа старца у њене канџе и не хтеде га пустити пре док не изврши све њене захтеве. Он је сада рио по сиротом срцу свештеникову, као какав рудар кад тражи злато, или боље рећи као гробар који чепрка по гробу тражећи вероватно какву драгоценост која је била сахрањена са покојником, али често пута не налазећи ништа друго већ трулеж и смртни задах. Ах тешко његовој души, ако је то оно што он тражи! Каткад некаква светлост сијала је из лекаревих очију, светлећи плава и злослута као пламен какве пећи. »Овај човек® говорио је себи у тим моментима: »чист као што сви мисле о њему — без ичега земаљског на себи — ипак је наследио јаку животињску природу од свога оца или матере. Копајмо даље за овом жицом ! к . А после дугог тражења по тамној унутрашњости свештениковој, преврћући многу драгоцону робу у облику високих тежња за добро свога народа, жарке љубави наспрам људских душа, чистих осећаја, природне побожности ојачане мислима и науком а обасјане вером (а све ово бесцен благо важило је колико и песак нашем истраживачу) — без наде би се враћао натраг и почињао истрагу са другог краја. Пузио је тако крадом, тако пажљивим кроком и с тако оштрим погледом као лопов који се увлачи у собу, у којој лежи човек у полусну, с намером да украде драгоценост коју тај човек чува као очи у глави. У пркос његове промишљене обазривости под би зашкрипао нод његовим ногама; његово би одело зашуштало ; сенка његова пала би преко лица његове жртве. Другим речима: господин Димесдел, чија је жива осетљивост често пута замењивала духовну интуицију , нејасно би осетио како је нешто непријатељско његову миру дошло у додир с њиме. Али је и стари Роџер Чилингворт такођ е имао осећаја који су по готову били једнаки интуицији: а када би свештеник бацио свој зачуђени поглед на њега, тада би он био само његов благи, брижни, пун љубави али никад наметљиви пријатељ. Можда би господин Димесдел боље могао познати карактер ове личности да му некакво болесно расположење,

од кога пате сва рањена срца, није ушило неповерење спрам свих људи. Неверујући ничијем пријатељству, он није могао познати ни непријатеља кад се овај у истини појави. Он стога оста увек у пријатељским односима са њим, примајући дневне посете старог лекара у својој соби за рад, или одлазећи њему у лабораторију забављајући се гледањем процеса по коме се траве претвараху у силне напитке. Једног дана, наслонив чело на руку а лакат на перваз отворена прозора који гледаше на гробље, разговараше он са Роџером Чилингвортом, док старац испитиваше неки свежањ гадних трава. »Где сте" упита он гледајући на страну јер то је био сад свештеников обичај да никад не гледа право на предмете било људске било мртве — »Где сте, драги докт.оре, сабрали те траве са тако тамним меснатим лишћем?®, »Баш ту у гробљу" одговори лекар настављајући свој посао: »нове су и за ме. Нашао сам их на једном гробу без надгробне плоче. Никаква друга спомена о мртвацу осем овог гадног биља које је узело на себе улогу да му буде споменик. Оно је порасло из његова срца, и оличава, може бити, какву гнусну тајну која је била сахрањена с њиме, а било би боље да ју је исповедио док је био у животу.® »Може бити« рече господин Димесдел: »да је то силно желео, али није могао.« »А зашто?® додаде лекар: »зашто не, кад све природне силе тако озбиљно говоре да грех исповедимо, те је и ово црно биље избило из сахрањена срца да открије непроказану кривицу ?" »Али, драги господине, то је само ваше уображење« одговори свештеник: »Нема, ако се у слутњи не варам, никакве силе, изузев божанску милост, која може открити, било речима било знаком или сликом, тајне човечијега срца. Срце, пошто је узело на себе одговорност, мора те тајне сачувати све до дана када ће све бити откривене. Али ја нисам читао ни протумачио Свето Писмо тако да ће откриће људских мисли и дела на дан Страшнога Суда бити узет као део казне. 'Го би, зацело, био сићушан поглед на то. Не, та открића, ако се само не варам, служиће једипо да задовоље дух свију разумних бића који ће тог дана стајати очекујући да виде разрешену црну загонетку живота. За потпуно решење тога пптања биће потребно потиуно позвање људских срдаца. И, шта више, ја мислим да ће срца, која држе тако жалосне тајне о којима ви говорите, изнети их ни видело тога посдедњег дана, не по морању већ са неисказаном радошћу.« »Онда зашго их не открити овде?« упита Роџер Чилингворт мирно, гледајући са стране на свештеника: »Зашто се грешници не би користили што пре тим неисказаним олакшањем?®. »Већина и чини тако®, одговори свештеник хватајући се нагло за груди као у настуиу изненаднога бола: »Многа се, многа грешна душа мени исповедила, не само на самртној постељи већ у пуном јеку живота и уживајући најбољи глас, и увек после таквих исказа био сам сведок силне радости те грешне браће баш као кад неко дише чист ваздух пошто се дуго гушио својим покваренпм дахом. Како би и могло бити другојачије? Зашто би какав грешник — који би на души носио рецимо какво убиство — више волео да сахрани мртваца у свом властитом срцу, него да га избаци од једном, и да га преда васиони да се о њему брине?«.