Нова искра

СТРАНА 216.

II О В А

вснра

врој 1'.

»Онда ми не треба ништа више«, рече свештеник, мало нагло устав са столице: «Мислим, да ваша медицина нема ништа са душом !" „Тако извесна бољка, к настављаше Роџер у истом тоиу, не назећи на његову примедбу, већ стаде лице у лице пред бледим, мршавим свештеником : — „свака болест, или болно место у вашему духу одмах се покаже на вашему телу. Хоћете ли, да вас лекар излечи од недуга, то му прво морате открити рану или немир своје душе ?" »Не, не теби! не никаквом лекару на земљи ! <( повика Г. Димесдел, гледајући погледом пуним страсти и ватре на Роџера Чилингворта. „Нетеби! Већ ако је то душевна бољка, то ћу је поверити Лекару душе! Он, како му је воља, може излечити или убити. Нека Он ради са мном, по Својој правди и мудрости, и Он ће добро знати. Али ко си ти, што се мешаш у ту ствар ? Како се смеш ставити између паћеника и његова Господа?" И нагло изађе из собе. »Добро је што сам учинио овај корак, к рече Роџер самом себи. »Ништа није изгубљено. Бићемо опет пријатељи, Али гле, како страст обузе овога човека, и како га избезуми. Једна је страст као и друга. Ово му није првина да учини ружно дело, тај смирени свештеник, кад му страст срцем завлада." —■ Није било тептко повратити старе односе између ова два друга. Млади свештеник корео је себе што га је узбуђење живаца иавело на један непристојан испад, кад у лекаровим речима није било повода за то. С тим осећањем кајања, похита да му се оправда, и замоли свога пријатеља да и даље води бригу о његову здрављу, што, и ако га није ивлечило потпуно, ипак му је продужило слаби живот све до сада. Роџер одмах пристаде, и настави своју лекарску бригу о свештенику; чштећи за њега све што је могао, али остављајући болесникову собу, после сваког лекарског прегледа, са тајанственим и чудним осмехом на уснама. »Редак елучај в мрмљао је: „Морам га дубље испитам. Чудна симпаТпја између тела и душе! Било само за љубав гтауке, морам сићи на дно саме ствари ! Једно летње по подне догоди се, ускоро после горње сцене, да пречасни Г. Димесдел пада у дубок, тих сан, седећи у својој столици са једном великом отвореном књигом на столу. Дубина свештеникова сна била је у толико необичнија, што је он обичио спавао лаким, немирним сном, као тица на грани. Али сада снаваше тако тврдо да се и не помаче кад Роџер Чилингворт уђе, као и обично, у његову собу. Лекар стаде право пред болесника, метиу своју руку на његове груди, и уклони хаљине које су их до сада криле од свачијих па и од лекаревих очиј.у. Тада се, доиста, Г. Димесдел слабо покрену и тихо стресе. После кратке почивке лекар се врати, Али како му је око блистало дивљом радогаћу и ужасом! Какво се аветињско усхићење, као да га је било немогућно изразити очима и лицем, издаваше целом ругобом његове појаве и исказиваше бурно у лудачким покретима његових руку ка тавану, и лупањем ногу о под! Ко би видео Роџера Чилингворта у овом тренутку усхићења, не би му .било потребно да пита: Како се понаша сами Сатана, када је која драгоцена душа изгубљена за небо и задобијена за његово царство?

Али оно чиме се разликовало лекарово усхићење од Сатаниног била је црта чуђења у њему! XI. Тајнд једногд срца. После онога случаја, који мало час описасмо, понашање између с.вештеника и лекара бпло је исто по изгледу, или у супггини својој доби сасвим други карактер. Дух Роџера Чилингворта кретао се сада доста широком стазом. То не беше у ствари баш она стаза којом се он мислио кретати. Миран, благ без страсти изгледао је, али опет, бојимо се, у дубини овога несрећнога старца лежала је тиха злоба, до сад заспала али од једном пробуђена, која га наведе да смисли страшнију освету него што се и један смртни дотле светио своме непријатељу. Постати приони пријатељ ономе, коме је требало предати сав страх, грижу савеети, агонију, узалудно кајање, назадни полет грешних мисли које је узалуд гонио. Сву грешну тугу К0 ЈУ Ј е крио од света чије би се велико срце сажалило и опростило му, њему, који је био без сажаљења, који није никад опраштао! Све то црно благо хтео је он излити на онога човека, коме ништа друго није могло достојно платити дуг освете! Свештеникова стидљивост и осетљива уздржљивост осујетили су овај илан. Роџер Чилингворт иије бпо задовољан изгледом ствари, које је провиђење створило, служећи се осветником и његовом жртвом за своје намере и опраштајући, може бити, онда кад је изгледало да највише казни, — у место да су биле извршене његове црне намере. Ипак, беше му иодарена нека врста открића. Мало га се тицало да ли је долазило с неба или од које друге стране. Спомоћу његовом, у свима доцнијим односима са Г. Димесделом, њему је био откривен не само спољни изглед овога, већ сама унутрашњост душе његове; те је могао видети и разумети сваки покрет. По томе, он постаде не само прост гледалац, већ главни глумац у јадној души свештениковој. Ту је он могао играти но својој вољи. Хоће ли га пробудити самртним боловима? Лекар је владао свима његовим жицама. Хоће ли га дићи из сна изненадним страхом ? Као на покрет чаробникова штапа, дизаше се једна аветињска прилика — дизаху се хиљаде прилика, — у сваковрсним облицима смрти или још страншијег изгледа, вијући се око свештеника и показујући прстом на његове груди. Све је то извршено тако фиио и ма да је свештеник имао нејасан појам о некој злој коби која над њим лебди, ипак није могао сазнати праву природу тога. Истина, он је гледао са сумњом и страхом а каткад и са ужасом и горчином мржње на ружну нојаву старога лекара. Свештеникову погледу беху мрски: његови нокрети, његов ход, његова проседа брада и најнезнатније радње ; знак да је у свештениковим грудима била јача антипатија него што је он хтео признати. Али пошто му је било немогућно да нађе разлога томе неповерењу и гнушању, то Г. Димесдел, знајући да отров једнога болеспога места зарази цело срце, прииисиваше све своје предосећаје само томе узроку. Он настави своју интимну дружбу са старцем и тако му даде прилику да изврши намеру, којој се беше посветио тај осветник. Патећи тако телесно, мучен и притиснут црним душевним јадом и предан власти свога смртнога непријатеља, пречасни г. Димесдел беше међутим стекао славан глас у својој светој служби. Он га беше доиста стекао својим цатњама. Његови духовни дарови, морално схва-