Нова искра

СТРАНА 198.

Н О В А

II С ТС Г» А

ВРОЈ 7.

У прољетно] ноћк Рушо моја, ти не тужи тако! Ево ноћи, ево слатке тајне! Весело се вијни и узнеси Плавом небу у зв'јездице сјајне. Буди тица што се диже летом И рај слави на високој грани; Па од бола, од судбе и људи Ти се, душо, светом пјесмом брани! Сад, кад нојца драгом цв'јећу слази На разговор и на слатко бдење, Сад, кад Роспод умрлим се јавља, Душо моја, слави васкрсење. Заборави да си икад била У мукама, јаду и олуји; Утри сузе, вијни се, полети, На пјесмицу зову те славуји! Мостар. АЛЕКСА ШДНТИЋ.

ј Др. Светозар Милетић (УСПОМЕНЕ И РЕФЛЕКСИЈЕ 0 ЊЕГОВУ ИСИВОТУ И РАДУ), — Проф . Г. Гершиђ^ (НАСТАВАк) Морам се зауставити на години 1864. јер се у њој догодило много што-шта, шго је с једне стране имало значаја за Српство у Угарској, а с друге стране опет за стање у Србији, па је све то морало имати утицаја и на даљи ток и правац Милетићева рада. За српски народ у Аустро-Угарској настао беше у тој години важан тренутак услед тога, што је после смрти патријарха Рајачића ваљало изабрати новога митрополита — иатријарха те је с тога те годиме сазван црквено-народни сабор српскога народа. Од год. 1842. не беше никако таквога сабора и тако, дакле, после размака од двадесет и две године имао је тај сабор да се састане на св. Илију у Карловцима. Бечка влада одредила је томе сабору као једини задатак, да избере патријарха, а Милетић и његова странка напротив сматрали су да је много важније и прече да сабор прво расправи и реши веома важна и неодложна питања о цркви, просветним заводима и Фондовима народним, да црквено-школску автономију народа српског организује и оживотвори у обележеним уредбама и установама и т. д., па тек но рептењу тих питања да приступи избору црквеног поглавара. Ту је мисао Милетић заступао још пре састанка сабора у »Срп. Дневнику" у неколико темељитих чланака нод насловом „Најпре народ и црква па онда патријарх - митрополит". Мисао не беше нова, јер је и на сабору од год. 1842. Исидор Николић предлагао да се прво расправе црквено-школске ствари и питања, па тек онда да се нрпступи избору митрополита, али је тада његов глас слабо одјекнуо, није имао већега ефекта: а сад је Милетићев глас моћно од.јекнуо у народу и дао подстицаја и повода веоми живој агитацији за изнесену

мнсао. Да су избори за сабор били иоле слободнији, нема сумње да би претежни број посланика донео собом инструкцију од својих бирача да тражи прво расправни сабор, па онда тек да приступи избору. Али је томе црквеном сабору од г. 1864. баш то и било једно карактерно обележје, што је он биран за време већ поменуте провизорије, дакле у ванредном стању, те су посланике бирали од власти наименовани, а не од народа изабрани општинари ; ио при свем том је ипак Милетић ушао као посланик у тај сабор, а уз њега само још неколицина народних људи слободоумнога правца. Ту се Милетић први пут нојавио на црквено-народном нољу као народни заступник и одмах је својом појавом обележио обрт у третирању црквено-школских питања и у држању према влади и јерархији. Одмах у првој седници саборској Милетић је у дугом, разложном говору изнео свој већ поменути поглед на задатак сабора и ту се први пут чуо у сабору такав енергички тон, који потиче из пуних груди и из дубоког убеђења једнога одважпог борца за правилно схваћене интересе цркве и народа; Милетић је тада као тумач пробуђене овести народне отворено, као ниједан досле, изјавио неповерење јерархији, која је изневерила традиције старијих архијереја, који су се залагали за народ и заузимали за права његова, па је скренула на пут реакције и постала потиора влади у њеним мерама против оправданих тежња и свечано зајемчених права народних. Главни вођи и представници те црквене реакције беху тада Маширевић, администратор патријаршије и кандидат бечке владе за патријарха, и архимандрит Анђелић, један од најобележенијих и најинтереснијих типова затуцаног клерикалца, који беше управо арЈгШгв гес1;ог целе те дружине у њеној кампањи против нове струје, коју је представљао и водио Милетић. Анђелић беше доиста „калуђерски Милетић« како га је згодно назвао народ у једној у то доба веома распрострањеној песми. Милетић је у своме већ поменутом првом саборском говору казао између осталога: „Наши су архијереји толико нута народ наш обмањивали, ствари народне хотимице заустезали и одуговлачнли, да се збиља многи иобојати морадоше, да ће и наш ново-изабрани иоглавар црквени, доконавши се једном митрополитског престола, онако исто поступати Као и многи његови иретходници«. У потврду тој својој тешКој оптужби јерархије он је навео као историјски пример митрополита Стратимировића, који је по сведоџби великога Србина Саве Текелије употребио сав свој уплив и ауторитет код двора и бечке владе, да се многи закључци темшиварског сабора од г. 1790. не уведу у живот и они доиста остадоше мртво слово на хартији; као други пример служи патријарх Рајачић, који је имао у џепу царско одобрење и решење да се сазове народноцрквени сабор ради расправљања црквено - школских питања, па ипак никако није хгео то решење да изврши. Кад су тако могли радити један Стратимировић и Рајачић, који су се иначе одликовали својим несумњпво великим српским родољубљем у витиим политичко-националним гштањима, онда пгга се могло очекивати од епигона и ситних црквених властољубаца а 1а Маширевић, Анђелић и др. И тако се, дакле, на томе свакако интересном црквено-народном сабору од г. 1864.—1865. управо заметнула и зачела борба између јерархије и народа, која је тада потекла логички из самих одношаја, из самога стања ствари и распореда елемената, који су имали да решавају, а која се после тога све више заоштравала иоглавито с тога, што Маширевић као патријарх, а уз њега и после њега Анђелић као потоњи наименовани, дакле на-