Нова искра

СТРАНА 2 3 6.

НОВА ИСКРА

вели: да је Мартић » особито вјешт подражању простонародне поезије", и да од њега »за тај посао бољег а пемамо"-... Не ћемо се упуштати у нарочито оцењивање Мартићеве певаније. Рећи ћемо само у кратко, да је она верна копија Павићева нацрта и његових предлога, са свима оним манама и испадима које смо нашли код Павића. Овде ћемо пак учинити само неке напомене о Мартићевој поезији, колико да се бар у неколико упознамо с овим Павићевим Омиром. Цела Мартићева епопеја у свих девет песама броји око 2480 стихова. Може се рећи, да је у њој једна половина стихова који су узети из српских народних десетерачких песама (Вукове збирке), а у другој половини има препеваних и оригиналних стихова песникових. Мартић није препевао само дугачке стихове бугарштица у десетерачке, него је често препевао и мењао већ готове десетерачке стихове, где год му се то свидело, па и у најлепшим народним песмама. Да би се оценило како му је тај носао испао за руком, колико су народна поезија и народни језик добили тим његовим променама и препевањем, и да ли је певао баш онако, »како би сам народ мислио«, узећемо примере из СтрахињиЛа бана: Пародни стих: Мартићев стих: Виђи књигу нечувених јада! Виђај књигу, нечувених јада, Из убаха једна паде оила, Једна сила иаде из убаха, Турски, сине, од Једрена царе 'Гурска сила цара Једренскога

У Турчина једну кажу сиду, Самовољна Турчин-Влах-Адију Мрке брке ниско објесио, Мрки брци пали на рамена

А једна је сила у Турчина Самовољац Влах Алија, сине, Ниско мрке објесио брке, Врци му се на рамена вију

О мој зете, Вог ми с тобом био ! Од шта си се, зете, раздертио? На кога си с', зете, ражљутио? Ал' се шуре тебе насмијаше, У јеглени ружно говорише? Ал' шурњаје тебе не дворише ? Ал' махану тој тазбини нађе? Кажи, зете, шта је и како је ?

О! мој зете, Бог нек је уза те Што ли си се, зете, разјадио, Ко ли те је разљутио љуто, Ил' што су се шуре насмијале, Разговоре ружне ваљајући ? Ил' шурњаје не подворише те, Или махну у тазбину нађе ? Казуј, зете, што је теби криво?

Стиже књига од малене Бањске, Дође књига од Бањске малахне

Нек се стиде и нек се препану, Нек се свога боје старјешине Код шурева нећу погинути Не шће викнут' ни призвати слугу, За сеиза ни хабера нема, По сам оде к ђогу у ахаре Кад пијаху вино и ракију, Сви се хвале за добре јунаке Те привикну из бијела грла (Остало је хрче у ахару)

Нека иду стидно ионосито (?) И боје се отарјешине свога Пу уз њиха погинути пе ћу Ме хтје викнут слугу иоуздана Ни сехира(?) да му коња снрелш По сам сиаде до добра ђогина Кад пијаху вино уједино Сви се бану хвалише јуначки(?) Те иовикну што му грло даје, Остаде ми хрче у ахару (!)

Из дувара зовке проникнуле Кроз зидове проникле зовике Кад ја виђех дворе затворене Кад ја виђох дворе заиушћане На јутру .му не зва добро јутро, Па добро му јутро не назвао

Па се ђогу хвати на рамена, Тури љубу за се на ђогина

Он се баци на раме ђогину А љубовцу иретури (!) на саие.

Овде је ноказан тек један део овако промењених стихова у Страхињпћу бану, а има их у истој песми јопг

Могу ти се досјетит сањању : Што са неба уиадоше звиезде, То ће главе падати јуначке Са племића младих Угричића (!) А што јасан потамње месече,

врло много, као што и~х доста има и у осталим народним стиховима које је Мартић унотребио. Примера ради узећемо неколико стихова да се види како је препевао ириморске песме. У трећој песми Милица прича свој сан, који јој Милош Обилић овако тумачи: Еј ! пунице, моје миловање (!) То ће лишце потамњети биело, На Лазару, славну господару ; А што небо на четверо било, То ће иукпут срце Миличино, Рад илемића младих Угричића(И) И рад своје браће Југовића. Кад у бугарштици читамо то место, где се вели да ће се »раснукнут® срце Миличино за „угрском" (место сриском) господом, нама, знајући за тај ФалсиФикат, не пада то место толико у очи, колико кад читамо у Мартићевој певанији стихове: »Го иукнут срце Миличино, | Рад алемића младих Угричића". Те стихове могла је диктовати само крајња безобзирност, која може да, поред онако узорне зкене и царице, какву је народ замислио у царици Милици, хотимично гради и такве инсинуације ! . . . Но да идемо даље; стихови, који за овима долазе, лепо нам илуструју »особиту вештину" Мартићеву да подражава народном певању:

Ако би се иригодило ружно, На Косову пољу небогому Не би л' који остао уза ме, Да не гине племе Југовића. Ииједне ти не ћу рећ Лазару, Сву ноћ си му ма руци иресиала, Могла си му говорити сама(!)

Кад Милица за то разумјела, Жалосна се нађе на срдашцу Па Милошу бесједила свому : Мио зете! кад б и ишта било, Да бих ти се молила невољна, Молим ти се, да молиш Лазара Да остави мени цигленога А од девет браће Југовића, Да видимо још какви изгледају оригинални стихови овог »особито вештог® народног певача. Кад Лазарева војска стигне на Косово, затекне Влатка Хранића и бана Ивана:

Радосно се поздравише војске И војводе иочастише дивне... Ал' весеље за дуго не било, Што војводе смути бриговање Где им не бје Радича Захумца, Пико не зна шта је њему било, А од њега допанули гласи Да је своју нрекупио војску

Али с њоме у Косово не ће Већ Баоша своју Зету тврди Да му на њу не ударе Турци, Још да рђа о издаји ради. Ти су гласи сваком јадни били За највише јадио Аазаре, И колико бринуо се кнеже Нехтје сиела, не хтје ни весел>а,.

Није нама за тијем заирло, Ми не ћемо да их иричекамо Већ хоћемо да завојујемо. Све војводе иовикнуле славне, 11онајвише Бошњанин Владане, Па Иване од Хрвата бане

А мало дал^е: На без њиха да се ударимо, Виђа ми се, добра бити неће Јер је стећа војска у Турака. Све војводе муком замучале, Сад му Милош за њих проговара: Чујеш ли ме, кнеже, госиодаре ! Моја ти је, па је и другијех, Што год вође имаде војвода — — А кад Милош долази пред Мурата, Мартић пева: А да би се иоклонио лиеио Па удари цара куд се иара, Либи му се к ногам до кољена, Па њем сину рана до њедара Пије да га у десницу љуби, Веће маче своју десну руку, Машио се с десна на лиево, Злаћен ханпар трже од појаса — — — — — — — Поред до сада наведених стихова довољно се види и стил, и граматичка правилност, и лепота Мартићева језика. Па ипак ћемо показати још неколико његових стихова : Ни војводам ка мило не било . . . Па дан ирвље него Видов дође . . . Па ме љосну, жалосна ми мајка . . . Бубају ли таламбаси бубњи . . ■ А у табор цара турачкога . . . II кад зно бих, да с.е вратит не ћу . . . Чим су побре изменили здравље . . .

Брзо слуге Милоша узеле И довели до султана свога