Нова искра

СТРАНА 272.

НОВА ИСКРА

БРОЈ 9.

Не могу опиоати осећање ужасног страха који ме беше обузео тог тренутка. Коса ми се диже на глави а очи бесмислено пјЈцпљиво уставише се на проојаку.... Василије, који је на путу радо давао милостињу, показиваше Филину како да утврди руду, и тек што је све било готово а Филип скупљајући узде скочи на седиште, и поче баратати руком по џепу са стране. Тек што се.кренусмо, засењива муња тренутно испуни ватреним блеском сву околину, коњи се зауставише и, без најмањег временског размака, за муњом дође такав ужасан заглушан тресак, да би рекао: сруши се над пама небески свод, Ветар све силнији: гриве и репови коњски, шињел Василијев и крајеви кожне опреме на колима, добијају један правац и лелујају се од таласа помамног ветра. На кожно колско покривало паде тешка, крупна кишна капља.... друга, трећа, четврта и одједанпут као да задобоша над нама а свом околииом зачу се равномерни шум кишних капљица. Ш покрегима Василијевих лаката опазих да дреши кесу: иросјак продужујући крстити се и клањати трчи око самих точкова колских, који тек што га не прегазе. «Дај ради Христа.« Најзад бакарни грош пролете мимо нас а бедно створење, грчећи сухе удове у скроз тцзокислој кошуљи, љуљајући се од ветра, у недоумици се заустави насред пута а потом ишчезе из мојих очију. Коса киша, гоњена силним ветром, лила је као из кабла; са снажних Василијевих леђа текли су млазови у локву мутне воде која се накупила на прибору. Прашина, сабијена најпре у капљице, претварала се у житко блато које су точкови месили 1 ; одмицали смо спорије а по блатавим вагашима потекоше мутни потоци. Муња је севала гаире и слабије а удари грома већ нису били тако громки због равномерног кишног шума. Киша постајаше ситнија; маса облака раздељиваше се у таласасте мање облаке, који су били светлији тамо где Је морало бити сунце, и кроз сивкасто беле крајеве облака угледа се делић јасног плаветнила. Одмах за тим бојажљиви сунчани зрак већ је блештао над барама по путу, у ситпој, као кроз сито пропуштеној, киши, и у опраној, светло зеленој трави поред пута. Црна маса облака застире противну страну небеског свода, али ме већ више не плаши. Ја аналишем неописано радосно осе!-ање наде на живот, које убрзо замени тешко осећање страха. Моја се дугпа осмехује баш као и освежена, обеселела природа. Василије откопчава огрлицу на шињелу, скида капу и отреса је. Влађа свлачи запрегу: ја се измолих из кола и жедно удисах освежеии мирисави ваздух. Блештави мокри куфери и колски сандуци покретаху се пред нама; леђа коњска, задњи хамови , узде, шине на точковима све је мокро и блешти на сунцу као да је лаковано. С једне стра.ие пута — непрегледно поље, којегде испресецано плитким јаружицама; блегптаво од мокре земље и зеленила, простире се као"угасит ћилим до самог хоризонта; с друге стране — јасикова шума, прошарана лесковим и глоговим шипрагом, стоји као у изобиљу среће — не покреће се, већ лено рони са својих умивених грана светле кишне капље на сухо прошлогодишње лишће. Са свих страна вију се шеве са веселом песмом у брзом лету; у мокром џбуњу чује се ужурбано кретање малених птичица, а из средине шуме допиру јасно кукавичини звуци. Тако је заносан овај дивни мирис шумски после пролетње буре, мирис бреза, љубичица, трулог лишћа, смрчкова, глогова, да не могох остати у колима већ скочих

с подножника и потрчах ка џбуњу па, не пазећи што мс засипа кишним капљицама, кидам мокре гране уцветалога глога, ударам се њима ио лицу и опијам се њиним дивним мирисом. С РУСКОГ ПРЕВЕДА м. м.

Сељак (Јиргер)

Мостар.

о си ти, о, ко си, аго дрски, Да ме тако твоји коњи мрски Ногам газе као робље црно ? Ко си, аго, да у месо моје Твој пријатељ — жедно пашче твоје Зуб и нокте забада отровне? Ко см, ко си, низ усјеве оне Да ме смију кб звијер да гоне Хајке твоје и хртови твоји ? Ти усјеви, што их твоје чете, Твоји коњи и хртови штете, Мој су, аго, љеб којим се храним ! Ти нијеси код рала и бране Ту у зноју проводио дане Мој је то труд, мој зној, моје муке! Бог те створи, ти Бога не знадеш, Бог благослов спрема а ти крадеш, Тиранине, не било ти трага!... АлЕНса Шднтии,

| Соломсж јАугуст )\ндре БИОГРАФС^Е БЕ.ЛЕШ^Е И .ЛИЧМЕ УСПОМЕИЕ (Ј. Стадлушг).

ако се смело Андреово подузеће може осуђивати — било само путовање или његов план у опште или појединости његове нико, мислим, неће одрећи Андре-у и његовим пратиоцима признање, да беху бар храбри људи. Неки ће јога даље ићи, те ће рећи, да и ако сама експедиција буде осујећена чега се на ж&тоет треба и плашити с јаким разлогом ипак се она не може назвати потпуним неуспехом. Један врло чувени научењак, ауторитет у арктичким питањима, рече ми укратко ово: „Ма што се износило о судбини Андре-а и његових пратилаца, ипак ће њихово смело путовање по арктичким регионима означавати почетак нове ере у историји арктичких региона. Јер аеронаутика ће се показати, ако се и даље поправи и усаврши, као најбоље,