Нова искра

БРОЈ 9.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 271.

хоризонта и сакрива се. Сва се околина намах измени, доби мрачан карактер. Јасикова шума задрхта; лишће поста некако мутно беличасте боје која се јасно издаваше спрам загасите оспове облака, зашуми и поче се покретати; заљуљаше се врхови највиших бреза, а праменови сухе траве полетеше путем. Плискавци и белогруде ласте, као да намеравају зауставити кола, лете око њих и пролећу баш испред коња; вране, раширених крила, лете по ветру укосо; крајеви кожне запреге почињу се дизати и пропуштати нам таласе влажног ветра и размахајући се ударају о колске сандуке. Муња сева чисто у самим колима, засењује вид и тренутно осветљава сиво ишарану чоју и Влађу који се прибио уз крај. У том тренутку над самом главом разлеже се величанствена грмљавина која као да се подизаше све више и више, шире и шире по огромној спиралној линији, постепено се појачаваше и пређе у заглушан тресак од кога се и нехотице дрхти и дисање уздржава. Гнев Божји! Колико је појезије у тој простонародној мисли. 'Гочкови се брже и брже окрећу; по леђима Василијевим и Филиповим, који нестрпљиво помахује уздама, примећујем да се и они плаше. Кола се нагло наниже спуштају и лупају по дашчаном мосту ; ја не смем да се покренем и сваког минута очекујем нашу општу погибао. Грр ! зачу се у близини и ми бесмо принуђени да се зауставимо на мосту, не гледајући на непрекидне, заглушне ударе грома Нагнувши главу крају кола, а задржавајући дисање и куцање срца, без наде пратим погледом дебеле црне ирсте Филипове, који полако удара бичем или притеже коњске каише. тапшући пегова дланом и држаљем од бича. Немирна осећања туге и ИЗ ТОПЧИДЕРСКОГ ПАРКА сграха повекаваху се у мени са појачањем буре ; али кад дође онај тренутак тишине, који обично претходи највећем бесу буре, та осећања дођоше до таквог степена, да бих ја, кад бих се само на четврт часа продужило то стање, умро од узбуђења. У исто време појави се испод моста у прљавој, изрешетаној кошуљи, неко човечје створење, са рутавим, безизразним лицем, голом, остриженом главом која се тамо амо климаше, кривим, мршавим ногама и некаквим црвеним земл>астим тоиаљком место руке, који он пружи право колима. »Ба-а-шка! убо-го-ме Христа ради ! с< зазвуча болестан глас и просјак се нри свакој речи прекрсти и поклони. —

ЈК |лонило се сунце западу и косим врелим зрацима пекло ми је врат и образе; није било б-жт? могућно додирнути вреле крајеве колске; путем се ггодизаше густа прашина и испуњаваше ваздух. Не беше ни најмањег вет рића који би је односио. Испред нас, на подједнаком растојању, мирно се иокретаху {рђр-Р 5, високи, прашљиви сандуци колски са ручним ј куферима, иза којих би се по каткад угледао бич којим је махао кочијаш, његов шешир и Јаковљева капа. Ја нисам знао шта да радим; ни поцрнело од прашине лице Влађино, који поред мене дремаше, ни дугачка сенка наших кола која, под косим углом, јураше за нама, није ме ни мало забављало. Сва моја пажња била је обраћена на стубиће који обележавају врсте које сам ја издалека опажао, и на облаке, што пре беху разасути по небесном своду, а сада се, добивши злослутне црне сенке, скупљаху у велику цриу масу. По каткад се у даљини разлегаше грмљавина. Ова пооледња околност, више од свега, појачаваше моје нестрпљење да што пре стигнемо на станицу. Бура је будила у мени неописано тешко осећање туге и страха. До најближег села било је јоште десет врста, а велики угасито мрки облак, који је дошао Бог зна одакле, и ако не беше ни најмањег ветрића, креташе се према нама необично брзо. Сунце, облацима још не заклоњено, бљештаво је осве- В. СТЕВАНОВИЋ тљавало његову мрачну Фигуру и сиве крајеве који се спупггаху од њега до самог хоризонта. С времена на време у даљини севне муња и зачује се слаб звук који се постунно појачава, приближава и прелази у испрекидана котрљања што обузимаху цео небесни свод. Василије се диже с кочијашког седишта да подигне запрегу на колима, кочијаши навлаче кабанице и, скидајући капе, крсте се при сваком удару грома; коњи фрчу и жудно увлаче у се свежи ваздух који се због блиске буре осећа, а кола јуре брже по прашл.ивом путу. Мене обузима нека тегоба и осећам како ми крв по венама брже струји. Већ предњи облаци почињу заклањати сунце које провирује последњи пут, осветли ужасно мрачну страну

ЈЗура Ј1. ]■{. Јолстој

«