Нова искра

СТРАНА 270.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 9.

јала је девојка од својих двадесет година, коју сам ја само са стране могао видети, јер је она с напрегнутом радозналошћу гледала некуд у даљину. Приђох ближе да се представим, али ме спопаде неки непојмљив страх, нека неодређена зебња, као да ће се све срушити над мојом главом, те и нехотице зажелех, да ми је да сам далеко одавде . .. . да што дуже задржим ону слику што се преда мном указала, јер збиља веровах да сам најдивнији сан уснио. То беше једно од оних лица чије црте остају дубоко урезане и онда, кад га нестане ; једно од оних лица, којему се ништа не може одбити и које се при првом сусрету јавља као господар своје околине. Лепота њена није била само у правилности црта, но много више; она је избијала из сјаја очију, из ненадеог покрета главе, из благог смешења фино изрезаних усана, из одмерених и грациозних покрета, — једном речи, на њој беше нешто што је душу освајало на први поглед и уљуљкивало у слатке снове. Чело узано и засењиво бело; нос правилан и са крајевима што фино уздрхте; кад јој је лице обично меких је црта, са осмехом благим ; али постане ли лице озбиљно, онда се око крајева њених усана показивала чудновато оштра црта која показиваше сав трагизам њене душе; брада округла а образи бледи и нешто мршави. Али очи, оне се никад не могу заборавити. Дубоке као бесконачност; испод дугих трепавица и смело повијених обрва, чини ти се гледају некуд у даљину, севајући хладним блеском, те од тога цело лице добива некако оштар израз; или се часком распаљују некако изазивачки, те сваки нервић задрхти. Од очију, од лако забачене главе, од једрих и правилно развијених груди, од целога њезина бића, вејао је неки примамљиви дах, дах што је опијао и заносио а којем се слаби човек није могао одупрети .... — То је лепо од Вас, драги мој! рече старац смешећи се врло благо. — Већ сам и сам помислио да Вам дођем, јер нам је необично без Вас. Нашто повлачење, ми смо стари знанци. А где је Јелица ? Ходи ближе, драга моја. Да Вам представим свога госта! И ту старац рече оба имена. Пошто су се поклони и с једне и с друге стране измењали, настави Иван даље: — Ја сам јој већ у напред рекао да неће бити сама, без друштва, јер ми смо већ остарели. Да, да, толико година, ћери моја, а ми се добро и не видесмо. Па бој се, можеш бити и нерасположена, јер наш монотони живот и сувише одудара од живахности твојих пријатељица. — Али ја те уверавам, драги ујаче, да се с те стране немаш чега бојати, рече Јелица, — Ја осећам да ћу овде бити много срећнија. Зар, у осталом, нисам у кући оних што ме гледају као своју к^ер, зар ме ујна не предусрета као какво дете којем треба сваку жељу испунити? — То је истина, ћери моја. Али ти већ знаш, бојим се да нећемо моћи много што за тебе учинити, што ће се теби допасти. Ми смо стари већ, може ти и досадно бити без твојих другарица, — Опет Ви окрећете стару песму, рече Јелица благо и лако се осмехну. — Али реците ми, како може бити досадно ономе који има шта да ради. Само се беспосличари могу жалити на досаду и дуго време. Врата се лагано отворише и кроз њих, достојанствено ступајући, уђе стара госпођа, носећи пун послужавник слаткиша. Свако је на свој начин гледао да топло предусретне милога госта, чија шубазност није могла а да на први мах човека не придобије за себе. Она је била тиха и сло-

бодна а тон самоуверености давао јој нове, невиђене дражи. Иван Николић поче говорити о користима доброг васпитања; она се не ограничи само на голе Фразе и обичне усклике, но разви читаву теорију о системама које се тада гонише. Ја споменух како музика благодетно утиче и душу облагорођује. Она седе за Фортепијано и поче свирати најсложеније Фантазије Шуманове. Стари домаћини беху њоме усхићени; одговараху заједно на њена питања а претрпаваху је својима. Старица је једнако жмиркала својим малим очима, правила се озбиљна и буд зашто значајно климала главом и свакоме ишла, у повлад. Доцкан у ноћ разговор се прекиде и ја се повукох у собу. (наставиће се) —' ЈГас и вук ()\. ЈТетефк)

I а пољу је цича-зима Пуна грозе, иуна јада; А са неба натуштеног Снег са хладном кишом пада. Ал' шта мари? Топли кутак У део је нама пао. Што нам га је у свом дому Милостиви госа дао. Глад проклета нас не мори, Јер док госа за се има, Остануће макар мрва И његовим верним псима. Оно, збиља, и бич кашто Из бунде нам буве тресе. Ал шта мари ? — Псећа кожа Све отрпи и поднесе! Али када т^ча прође, Лепши нам се часи ближе: Верно псето смерно пузи И свом госи — ноге лиже! II На пољу је цича-зима Пуна грозе, пуна јада ; А са неба натуштеног Снег са хладном кишом пада. Пустара је љуто хладна, Сем нас нигде никог није; Нигде жбуна да нас чува, Од пропасти да нас крије. У пећини глад је грозна, А у пољу зима клета . . . Глад и зима! Страшни ловци, Најстрашнији овог света. С њима још и зрно врело, Што га створи пакб прави. Због њега се често пута Снежно поље окрвави. Да, гладни смо, промрзнути, А зрно нас у смрт води; Ал' нас једно теши само: Бар живимо — у слободи! с немачког р. — з ^1||јјј^©