Нова искра

ВРОЈ 0.

II О В А II С К Р А

СТРАНА 269.

ђеној гостионици, шетао по градском парку и разговарао са старим пријатељима, а у дванаест часова он је већ у својој великој старој наслоњачи мирно и безбрижно очекивао кад ће се слушкиша појавити. Према мени пак био је као према своме детету, коме увек ваља бити на руци, само што је ту своју пажњу брижљиво крио, бојећи се зар да ме тиме не увреди. Он се оженио врло млад, али деце није имао, те је у договору са женом поћерио своју сестричину која је тада била у неком васпиталишту на страни. Жена Иванова, кратковида и доста говорљива старица, владала је њиме потпуно, располагала целим иметком, бринула се о ручку и вечери и пажљиво мотрила на млађе којима никад није веровала. Који ће капут Ивап Николић обући, који Ке шешир метнути или коју ће материју узети за своју нову одећу, — о томе бринула се она редовно, трудећи се да јој муж ие буде изван осталих људи .... — Али Ви сте нам обећали занимљив догађај! прекиде црномањаста госпа: А шта то значи? Ви хоћете да сте и сувише опширни! — Стрпљења само, госпођо! рече непознати. — Све ће бити на своме месту. У осталом, ако је господи досадно, ја ћу бити краћи са својим реФлексијама. — Наставите само! прихватисмо неколицина. — .... Преда мном је стојало ново отворено поље, поље разгранатијега живота у коме сам се ја са свим губио. Обревши се у средини, која је за мене била више мање 1егга тсо§-ш1;а, могао сам тек тада увидети, како сам у миогим стварима потпуни незналица и поред онолико накљуканог школског знања. На коју се страну ваља окренути, којом ли стазом поћи? Слободни смо, сами се умемо управљати. Ваљало је окусити од тога пића што се зове »слобода младих грађана«, слобода за којом тако жељпо куца срце младога ђачета у последњој години гимназијског живота. И од нас, који смо дошли из унутрашњости, добра половина почела је у брзо пропадати, јер је по готову била без икаквих материјалних средстава; док она друга половина, која небрижљиво очекује свакога месеца нриличну суму у упутници од куће, херметички се стаде затворати у каване, где је губила не само своје драгоцено време и лако добивени новац, већ и своје здравље. Искључена тако, својом кривицом, из колосека јавнога живота, не упустивши се у студију најобичнијих ствари, ре!;Шо чиа поп за млада човека, створила је себи друго екстремно стање пуно толике неуглађености, толико несигурних покрета, да на сваком кораку осете свој бедни положај и презирање од стране каквог недозрелог потпоручника, допуштајући чак и најзатуцанијим опскурантима да се испољавају својим уображеним слободњаштвом, до чега је њима стало исто толико колико и магарцу до славујеве песме. Истина — пред којом ваља застати и ггоклонити јој много веће пажње. И док се у тај велики храм долази са великим и племенитим замислима, после неколико рђаво испалих покушаја нада се губи, не верује се у своје силе, подобност пропада и свршава се током најобичнијих правила. Дата нам је свака могућост; у нашој власти лежи свака тежња ка добру и напретку, па ипак, ипак нама недостаје.... — Оно што Њекрасов вели: »В б1 »еше не вљ могил г ћ, ВБ1 живбх, Но длн д'ћла ВБ1 мертвБ1 давпо.' к Додаде неко са врхстола. —

— Са свим тако! У осталом, и ја као млад човек нисам се издвајао из тога реда. Ја сам живео. па ипак, мене је и сад вукло нешто у напред, у неку неизвесну даљину; младићске спутане силе тражиле су себи излаза, а звуци, што су потресали моју душу, беху живот и рад. С тога није ни чудо, што сам се у толиком друштву осећао тако усамљен, тако жалостан и бедан, да сам и сам себи био одвратан. Сањајући и проводећи време у нераду, ја сам као тешки болесник очекивао, неће ли се зар с тим прекршити, да наступи тренутак што ће пробудити заспале силе и повести другој, бољој и светлијој стази, и ако већ ноге корачају траљаво и уморно тело тражи одмора. У моме животу светлуцао је, као она бледа пруга на исто;;у, слаби зрачак наде, одржавајући тако живот у кретању.... Једног врло лепог пролетњег јутра, кад се природа већ почела будити и осмехивати првим свежим и љушшм осмејком, беше Иван Николић необично весео. Тако расположен уђе у моју собу. — А Ви већ радите! рече он смешећи се иосле првог иоздрава. — Узнемнрићу Вас, истина, али свеједно : нећу бити дуг. — Молим, молим ! отпочех ја. — Данас ћемо добити госта. Моја иоћерка долази вечерас из васпиталишта, где је већ четири године. Неће нас више остављати! рече а лице му се озари радошћу и око усана заигра благ осмех. — Али што је то умиљато створење! Видећете већ. Ми је тако волимо, и ја и Мара, као своје рођепо. Шта ћете, није иаша крв, али се ни од своје крви ие може боље иожелети. — А шта Ви то радите ? рече гледајући моје разбацане табаке Римскога Права. — Табаци, табаци, докле ће нас тиме кљукати?! Збогом, мој драги, па вечерас изволите. Немојте околишити; Ви знате већ, навикли смо се један на другог, рече смешећи се и сав радоотан изиђе ив собе. Морам Вам признати да ми је после тога душу обузела читава збрка нејасних осећања. Старао сам се да тој новости не поклоним никакве пажње или бар пажњу обичне радозналости, па ипак нред очима ми је непрестано лебдела ; а душа, иначе склона сањању, стварала је красну слику непознатога госта, чија се лепота дала видети и из она дватри дагеротипа, и као дивна и далека свирка мамила у све непознатије царство спова. Ја сам мислио да је настао светли тренутак, тренутак који ће учинити преображај у целом животу, тренутак који ће раскрстити са прошлошћу и зкивети само будућношћу. Ја бејах (зашто бих крио истину) већ у напред заљубљен и та сумња, пењући се до висине пријатнога страха, помешана уз то са драгом извесношћу, стварала је опојне и заношљиве снове. дражећи тако крв и чула до највећег степена.... III. Најзад дође и тај тренутак. Више него икада ја сам осећао потребу да будем усамљен. И ако ми се увек допадало да са добрим Иваном Николићем проведем који час више, слушајући његово добро и тачно суђење о свакој важнијој ствари, данас сам се радије повукао у своју собу, да не бих њихов узани нородични круг узнемиравао својим присуством. Али моја намера беше осујећена. Тек што седох, а слушкиња већ дође и јави да се стари господин веома љути, зашто не идем к њима и да им свакако одмах одем. Шта сам могао чинити но да пођем по његову позиву и против своје воље. Лагаио отворим врата и уђем унутра. Иван Николић седео је као обично у својој наслоњачи; на прозору сто-