Нова искра

СТРАНА 268.

НОВА ИСКРА

ВРОЈ 9.

скривене снаге надимљу се и иопољавају у најлепшим обдицима. Јест, љубав је васцели живот, циљ самога живота и тешко ономе ко нрође то сјајно доба, ту јасну и светлу пољану а крај ње се не заустави! Кад заврши свој говор, погледа по нама и, видећи какав су утисак произвеле њене речи, задовољно се насмеши. Ми сви ћутасмо. Нико није налазио за потребно да одговори на тако ватрене и страсно брањене назоре, било што није имао оне топлине којом је говорница располагала, било што му је сам предмет разговора изгледао и сувише нелагодан да би се сад о њему могло говорити. Од једном, тамо са дна стола, чу се јак глас некога непознатога који је дотле само ћутао пупшо, испијао чашу за чашом и кога ја нисам ни приметио, јер бејах најдоцније дошао. Тај глас као да беше рад наставити заподеиути разговор; бар се то могло познати по оној пажњи с којом је предусрео речи свога претходника, и по сивим хладним очима које у овај мах засветлише нешто јасније и живље погледаше присутне око стола. — Ех да, госпођо, отпоче непознати једноликим ниским гласом: Ви говорите сатолико одушевљења о тој ствари као да Вам је живот био усредсређен само у љубави (госпођа се приметно намргоди), те мени не остаје ништа друго но да увидим да је победа на Вашој страни. Али ипак, Ви ћете допустити да и ја кажем неку од своје стране, тим пре што нико од господе не хтеде то учинити. Знате ли Ви да свако правило има изузетака? Беше неке пријатне топлине у томе гласу, неке чу,дновате снаге што к себи привлачи, да ја, и нехотице, заволех тога човека којему ни имена још нисам запамтио. Његова иотпуна мирноћа, његов једнолик и неиспрекидан глас, његова самоувереност у говору обратише много већу пажњу свију гостију. — А то ће рећи? упита црномањаста госпођа у иедоумици а очима прелете по свима нама. — Мислим да сам рекао доста јасно, — одговори непознати. — Верујете ли Ви да ће сваки одобрити Ваше речи? Да ли се, збиља, сваки, по Вашим речима, осећао тако срећан, напивши се већ једном из пехара љубави и проводећи безбрижне дане ДаФниса и Хлоје? Или, зар је циљ живота већ постигнут самом љубављу? Мислите ли Ви да се и том дивном санку, који тако красно представисте, неће јава са свим друкчије показати, износећи поред нежних цветића и фино и неприметно трње ? — Варате се. Љубав је сила што чисти и освежава, и испред те силе ишчезава свака сумња у то што рекосте. Она ствара од получовека нежног заштитника, од окрутног тиранина најпокорнијег слугу. Живот у асене живот је срца, и она не може живети друкчије, па било то рђаво или добро. Па и сама туга, која кадшто из љубави проистиче, пријатна је и даље мами у све већу даљину. — Како лепо рекосте! — прихвати непознати. Треба само једном окусити од тога пића, на чему нам и сами богови могу позавидети, и онда шта даље? Зар већ крај: живот је достигао своју последњу тачку? Црномањаста госпођа скугш лепе обрве, око усана јој заигра подругљив осмех, а главом махну као да хтеде рећи: »Ми се нећемо разумети!« и кокетно забаци главу натраг. — Молим Вас, не разумејте ме погрешно, настави даље непознати. — Ви и сувише придајете значај љубави, за-

постављајући све остало. За Вас је она тачка преко које се даље не сме. Ни она сама није тога заслужна. Не замерите, али тек некако ствар није тако проста као што је Ви себи представљате .... — Не, срце не може бити без љубави, упаде госпођа у реч. — Она је њему потребна као телу храна, као мозгу мисао, као покрет мишићима. —- Допустите да наставим, рече непознати не обраћајући пажње на госпођин испад. — Зар сте збиља толико наивни да поверујете у такву љубав као што је себи представљате? Благо Вама, онда сте Ви још у Аркадији ! Мени је бар јасно да је прошло оно славно доба, кад се имало снаге и храбрости за праву и озбиљну љубав, кад се умирало са драгиним именом на уснама; када се човек губио у љубави сваким делом своје личности и сваком мисли свога духа. Ми смо преживели, презасићени, госпођо. И у срцу, које је пуно ако хоћете и такве љубави какву Ви себи замишл^ате, има места и за друго осећање које ако није сама љубав, а оно је јаче са силином својих захтева, са последњим границама пожудне страсти .... Очекивати такву љубав, ничим неокаљану и вечну; замишљати себи блаженство Павла и Виргиније и сневати о поданости и вечности пожртвовања, имало би толико исто смисла, колико и тражити Аладинов жижак .... Можда су моји погледи и сувише екстремни, али не заборавите да су они моји и да с-ам ја до њих дошао путем свога искуства. Ако допустите, кад је бар пошла реч о тој ствари, испричаћу Вам један прилично занимљив догађај који, ако неће ићи у прилог моме говору, неће ни на одмет бити. — Разуме се, разуме се, додаде брзо госпа. — Ви сте жицу и сувише затегли, да не може бити а да то пе говори човек који се о свему разочарао. — 0 не! рече непознати. — Ствар се најмање тиче моје личности. Допуштате ли да отпочнем? — Почните, почнитеI повика неколико гласова. Непознати баци ноглед дуж целога стола, стресе пепео са своје цигаре, испразни чашу испред себе и оним истим једноликим гласом отпоче: II. »Биће томе скоро пет година. Завршивши гимназију у свом родноме месту и поневши собом читаве товаре испитане учености, дођем у престоницу и упишем се у правни Факултет. Отац мој, пензионовани судија, беше човек прилично танкога стања, а поред све своје добре воље да наставак мојих студија отпочне у иностранству, морао се задовољити и тиме, што је у мени видео свога последника а у исто доба и нродужење оног посла који је његов покојни отац засновао. Бојећи се зар, да се у тако великом граду не бих изгубио, јер дотле бејах под непосредним окриљем и утицајем његовим, он је тек онда био потпуно умирен, кад ме је поверио неком свом староме пријатељу, још из доба ђаковања, који је имао, узгред буди речено, у неколико допуштења да нада мном води и као мали надзор. Иван Николић (тако се звао пријатељ мога оца) беше већ човек у годинама, дуга зборана лика и веселих плавих очију које не знађаху друкчије погледати до мило и топло. Раније и он је био у државној служби, али стекавши чин касационог судије и право на пуну пензију, он се повукао и користио благодетима свога рада, задовољавајући се потпуно својим делом, а то се задовољство огледало у сваком његову покрету. Устајао је раније (као и сви пензионари), пио каву и читао новине у одре-