Нова искра

БРОЈ 9.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 267.

Црквена је слава довршена. Сједа свак за столове гдје ко уграби. 11о отмености се не дијели. Случајно, ми се иађосмо измеђ аристокрације, и ако ту није искључиво она. У бољи час »од обједа« почињу здравице, а све у духу љубави, јединства и слоге. Надовезује се пјесма, и весеље отпочиње. Гуслари пјевају „српску славу и српске јунаке, љуте битке, муке свакојаке.« Многа се суза отисне; многи уздах извине. Пјевају се и веселе пјесме, а ори се са сваке софре. Дижемо се, јер прилази вријеме за народне игре, те се окупљамо око мјеста које је одређено за уметавање и одскакивање. У игралишту су већ јунаци. Тад, у том часу, главица је као кошница, у коју се сјатила силна свјетина окупљена из свијех крајева српскијех . Све је орно и зорно, здраво, богато и лијепо А кад се измијеша грађанин са сељаком : мијешан.е пошње инрелијевање шара даје мађијску слику. Уметава се, одскакује се, утркује се, те гледаш мушку снагу, срчаност, хитрину и херојски састав. Добитницима се ликује и дпјеле им се награде. Играмо томбулу и извлаче се бројеви. Тишина је и мирноКа,јер је свакоме »срећка (< у рукама, пак се нада „срећи" — новчаној. Музика се на згодному и одређеному мјесту намјешта. »Чим момци устају, у коло се хватају« сваки до своје драгане. Коло је „наплетено , навезено, окићено , зачињено" а креће се „виловито,плаховито« по свирци, Онамо видиш наше домаће коло, амо опет дични Петровопољани у колу својему пјевају: »У Ивана господара® и »Вранково коло.« Никад досаде, никад умора, никад станка. Сутон се хвата, те на растанак опомиње. Уређује се поворка и уз свирку ступа се на станицу. Ту је опет забава. Забавља нас пиротехничка вјештина пиротехничара Рабиса. Њекијем се ватрама чудимо и дивимо, њекијема се смијемо, а њекијех се страшимо. Наслађујемо се у свирању, уживамо у нјевању. Ко не пјева — шета и од буљука до буљука попостаје да се пјесме наужије у тишини ноћној , у мирноћи свијета. На станици су два влака, један да Нриморце прихвати, а други Загорце. Улази се свак за своју страну. Уз клицање једнијех и другијех влакови полазе. Иастаје тајац. Чути је само клопотање жбљезничкијех кола. Ја стадох да ухватим слику сајма. Отпочнем да својему друштву изнесем утиске своје; али осјећаје и мисли језик не хвата. Све утиске своје саберем овако: лијепо, красно, дивно, величанствено како по сјају црквеноме, тако и по слави народној и сјају спол.ашњему А што је најутјешније, пред чијем има да заигра свако срце, јест ово: Ова је Видовданска слава, у овој нашој српској мутљавини, прослављена онако као што и треба, бива: у слози и љубави брацкој, тихо, достојанствено, сјајно, заносно. И прослављајући овако, на овај начин, ову нашу славу, запечатимо, браћо, ту данашњу нашу љубав и слогу печатом Св. Лазара који нас је, као такове, око себе окупио и унапри-

јед, а то: печатом љубави. јединства и слоге, па му се са блаженоупокојеним пјесником помолимо: „Кнез-Лазаре, божји угоднпче, Род.ч, вјере, храбри заточниче, Штити вјеру, ми .10 Српство овоје, Да те слави и на вијеке поје*. X. к.

јУ!ој друг јМклош ЈГ. 7>нрковкћ —

Б,

В. СТЕВАНОВИЋ

ило је то иекако у зиму, у престоници, почетком меСојеђа. У кући мог једног давнашњег пријатеља било је позвано на вечеру неколико присних познаника. заједно са госпођама. Жив разговор водио се дуж целога стола; говорило се о варошким свакидашњицама и прелазило с предмета на предмет без икаква одређеног плана. Што се вечера више приближавала крају и што су се чаше све већма празниле, то је говор узимао Јачег маха и гласови се више уздизали , да су се само оближњи суседи могли разумети. Оне укочености и танке копрене углађености нестаде: све се показивало у простој наготи својој, не труде^и се да се заогрне плаштом извештачености. Од некуд скрену се разговор и на неисцрпну гему о љубави. Нека постарија госпођа, којој је глас веома крештао, уског мрког лика и малих живих очију, које су лукаво и хитро прелазиле редом по свима нама, прихвати врло радо бачену рукавицу и отпоче, не заборављајући на еФекат, једну од оних обичних декламација које су тако просте и тако сродне са онима који су тешко у своме жиСТАРИЦА воту и једном осетили моћ и значај самих речи: — Да, љубав је огледало душе наше, наше целокупне слике. Она нас диже у богове и преноси из колосека свакидашњег живота у другу, лепшу и вишу СФеру, у СФеру где се груди први пуг тако бурно падимљу, где су речи сплетене па ипак тако јасне, где погледи исказују нов, дотле ненознати свет. Целокупна се снага прене, чудна музика хармоније обузима све, и небо и земља и цео спољни свет изгледају тако примамљиви, чаробни, заносни .... Вез ње је живот ништа, једно неодређено сањање без икаква плана и смисла, где часови глупо и тупо иду један ча другим. Али како се тек осети човек нри њезину сјају! Живот је тако јасан и провидан, да и мрачна ноћ сија светлије и од најсјајнијег дана; моћ расте, а дотле