Нова искра

СТРАНА 2 84.

II О 13 А

И 0 К Р А

Г.РОЈ 9.

»А шта јес њиме! с< узвикну Рорер Чилингворт журно, као да му се свиђао предмет разговора, и као да се обрадовао прилици да о томе говори са личношћу којој се једино могао поверити. >,У истини, Госпођо Јестира, и сам сам се у мислима бавио о оном господину. Говори слободпо и ја ћу ти одговорити". »Кад смо последњи пут говорили на само 1 ', рече Јестира: »пре седам година, Ви сте добили од мене обећање да нећу ничим издати пређашње односе између мене и Вас. Како је живот и глас онога човека био у Вашим рукама, не остајаше ми ништа друго већ ца будем нема по вашој жељи. Али ипак црна слутња обузимаше ме због моје обавезе, јер, одбацујући сваку дужност спрам других људи, остајаше дужност наспрам њега, и нешто ми је шапутало да ћу је напустити чим се обавежем да радим по Вашем савету. Од тога доба нико није ближи ономе човеку него Ви. Ви га у стопу пратите. Ви сте поред њега и кад спава и кад је будан. Ви испитујете његове мисли. Ви чепркате и претурате по његову срцу! Његов је живот у Вашим канџама и због Вас он умире свакодневно и још Вас не познаје. Кад сам то допустила, ја сам се огрешила о човека према коме ми је било остављено да будем истинита!« »Шта мислите да радите сада?" упита Роџер Чилингворт. „Ако пружим прст на тога човека, он ће бити свучен са говорнице у тамницу, а одатле можда и на губшгаште! к »И то би било боље!® рече Јестира Ирина. »Како сам зло учинио томе човеку?® питаше поново Роџер Чилингворт. »Кажем ти, Јестира Прино, и најбогатија награда, коју владаоци дају лекарима, не би искупила ону бригу коју сам ја посветио ономе јадном свештенику. Без моје помоћи он би скончао у мукама за прве две године после учињене своје и твоје кривице. Јер, Јестира, његову духу не достаје снаге да подноси терет твог скерлетног слова. Ох, ја бих могао открити чудну тајну! Али доста о томе. Што знање може, ја сам учинио за њега. Што он данас још пузи и дпше на земљи, моја је заслуга!" »Боље би било да је одмах умро! к рече Јестира. »Јесте, жено, ти кажеш истину!« повика стари Роџер Чилингворт, а паклена ватра заблиста у његовим очима. »Боље би било да је намах умро! Никада није самртник трпео толико колико је трпео овај човек. И све, све то пред очима свога најгорег непријатеља! Он је био свестан мене. Он је осећао на себи утицај једнак проклетству. Он је знао неким духовним чулом — јер никад Творац не сатвори осетљивије биће од њега — да нека душманска рука управља концима његова срца, и да га посматра некакво око које тражи само зло и налази га. Али он није знао да је то моја рука и моје око ! По празноверици, која је заједничка његову реду, он је дрзкао да је предан ђаволу да га мучи страшним сновима и очајним мислима, жаоком кајања и жеђу опроштаја, као предосећањем онога што га чека после гроба. Али то је била моја стална сенка, непосредна близина човека којега је најтеже увредио, и који се одржава у животу једино отровом најцрње освете! Да, доиста, он се није преварио: ђаво је становао поред њега' Један обичан самртник, са некада човечанским срцем, постао је ђаво само за то да би њега, мучио!' 1 Говорећи ово, несрећни лекар подиже руке са уж.асним погледом, као да ја угледао какву страгану сенку, коју не могаше распознати, како заузима његово место у неком огледалу. То је био једаи од оних тренутака —

који се догоде једном за неколико година — када се човеков морални изглед верно покаже духовним очима његовим. Вероватно, никада пре тога није он гледао на себе овако као сад. »Зар га ниси довољно мучио?" рече Јестира видећи старчев поглед: »Зар ти није платио цео дуг? к ( ,Не, никако! Он је само дуг увећао! 11 одговори лекар и његов изглед постаде миран и мрачан. »Сећаш ли се, Јестира, какав сам био пре девет година? И онда сам већ био у годинама, и то беше позна јесен живота. Али цео мој живот беше проведен у збиљи, учењу, размишљању, миру, да бих како увећао своје знање и да бих послужио људскоме добру, и ако је овај други циљ био случајан и споредан. Ничији живот није био мирнији и невинији од мога; мало их је који су учинили толико добра. Сећаш ли се? Зар нисам био, и ако си ме ти држала за хладног, ипак брижан за друге, тражећи мало за себе — благ, искрен, праведан, волећи стално и ако не са топлином? Зар нисам био све то? к »Све то, и још више" рече Јестира. »А шта сам сада? к упита он, гледајући јој у очи а цело зло његове душе исписа се на његову лицу: »Већ сам ти казао гата сам — ђаво! Ко ме је таквог начинио ? к »Ја, ја! к узвикну Јестира дрхтећи. »Ја исто толико колико и он ! Зашто се ниси мени осветио ? с( »Оставио сам те скерлетном слову к одговори он: »Ако ме оно није осветило, ја не могу ништа више! сс Он са осмехом стави свој прст на скерлетно слово. »Оно те је осветило к одговори Јестира Прина. »И мислио сДм тако сс рече лекар. »А сада шта хоћеш од мене за оног човека? сс »Морам му открити тајну сс одговори Јестира одлучно »Он је мора видети у правој светлости. Шта ће од тога бити, не знам. Али најзад морам платити дуг поверења који тако одавно дугујем њему чијој сам пропасти и несрећи ја узрок. У толико, у колико се тиче губитка или држања његова доброга гласа и земаљског положаја, а може бити и живота, он је у твојој власти. И ако ми је скерлетно слово открило истину и ако је та истина слична усијаноме железу које улази у душу — ипак, ако не буде за њега корисно да живи и тренутка даље тим животом аветињске празнине, никад нећу ступити да тражим милости од тебе. Ради с њиме што ти је драго! Ту нема ничега доброг ни за њега, ни за мене, ни за тебе. Ту нема ничега доброг за малу Бисерку. Нигде стазе да нас изведе из ове паклене забуне ! сс »Жено, ја те доиста могу жалити® рече Роџер Чилингворт, не могући се уздржати а да јој се не диви, јер је било нечега доиста величанственог у очајању које је изражавала: »У теби је много доброга. Да си раније нашла бољу љубав од моје, ово се зло, може бити, не би догодило. Ја те жалим ради добра које је пропало у твојој природи. к »И ја тебе 0 одговори Јестира Прина: »јер је мржња иреобразила мудрог и праведног човека у правога Сотону! Хоћеш ли је изагнати из себе и бити човек још једном? Опрости, и остави да му плати даљи дуг она Сила у чијој је то власти! Казала сам већ да ту нема добра ни за њега, ни за тебе, ни за мене, који заједно лутамо у овоме мрачноме заплету зла, посрћући на сваком кораку преко грехова којима смо посули своју стазу. Па ипак, може бити добра за тебе, за тебе једино, јер ти си био дубоко увређен и до воље ти стоји да опростига. Хоћега ли на-