Нова искра

СТРАНА 262.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 9.

ускрсава, увек снажнији и сваки пут све опаснији но мир и срећу нашу. •к Један мали доказ за друштвено слепило: У друштвеним очима није онај јунак који витешка дела врши; није онај творац који нешто ствара; није велики дух онај који нроналази велике истине, нити је поштен онај који на своме путу и око себе не трпи прљавштину — веК су све то они, за које друштво замишља да би то могли бити или да би то могли урадити. Стварност мора, по друштвеном појму, уступити испред уображења, истина испред вероватнос-ги, стеиа испред облака! * У великој друштвеној радионици прерађује се све на све могућне начине. Ту искачу сви појмови у разноликим облицима, који се опет у суштини својој разликују од свог првобитног облика. Свакој представи даје друштво своје ознаке, свој лик, одвајајући је на тај начин од циља коме тежи. Место крепких, једрих истина и непоколебљивих, часних поступања искачу иред нас неке чудновате накараде са лудачким капама на глави, подмећући нам ногу, везујући нам очи, да не бисмо могли разликовати што се око нас збива, и заглушујући својом дреком наше уши, да не бисмо и разлоге могли чути. Оне нас вуку за нос, гурају нас, цепају, бацају и боду. пратећи све то делање своје непрекидним злобним церекањем које заглушује наша питања и протесте. — Али нам за то звецкање звонаца са лудачких њихових капа показује, у чему треба да потражимо циљ и у чему нам лежи спас!

Друштво је огроман бунар, у који се сливају сви јединачки облици и све усамљене појаве: он ирима све, али ништа не враћа; па и оно, што би већ и вратио, иије ни близу више оно што је пређе било. Он није покривен, па ни ограђен, али ипак нема тога ока које би могло продрети кроз тмину његову, те видети шта се на његову тлу збива. А да се нешто доиста збива, доказује загушљива пара која се из њега диже и која својим непријатним задахом испуњује сву околину, нагонећи посматрачима сузе на очи. И кроз такву атмосФеру, у тако окуженој околини. приближује нам се један Фантом без крви, без тела, који се колеба и пада, али се опет смеје збуњености нашој: прилази нам Фантом који ничега заједничког нема са животом, са првобитним обликом и телом својим, сем имена, па још каквог имена — Част!.... ★ Част и морал, та два појма, који би требало да су основица и срж свега друштва, да буду покретачи свакога рада и полета — та два појма, сварена у друштвеном котлу, добише са свим други изглед, са свим други значај: постадоше боја којом се веома згодно и лако премазују све нискости. Част и морал су данас незгодне речи у друштвеном речнику. »Кћери моја, ти знаш шта ти је дужност", опомиње мајка ћерку, не усуђујући се да јој при томе погледа у очи. —

»Сине мој, част нашега дома захтева да се свима могућним средствима одржимо на иовршини, не бнрајући начине за то! <( Ето посведневних савета часних људи! Чашћу се све брани; њом се замазују очи, ућуткују брзоплети језици; она је толико растегљива да може послужити у свима правцима и свима облицима. Она је добра за незодне тренутка и нојаве које искачу пред нас, и за ућуткивање незгодних питања која нам могу поставити. На свету се ништа не дешава, што не би на оеби имало знак части, иа ипак нигде не можемо наћи чисту, неФалсификовану част. * Част и морал су чеда друштвена, која су толико несрећна, да их се сам њихов родитељ одриче. Избачене су на улицу; сваки их обилази и прави се невешт; па место да су круна живота, они су сада само забава његова. * Улогр, части пала је у животу на најнижу тачку; она данас узима на се улогу клауна у друштвеном цирку. А морал? — Но, па он је свој прилици онда »Глупи Август"! Без ових нема цирка, без оних нема друштва, јер су и једни и други важне чињенице и јаки услови — за смех. На њихово место јавља се други један Фантом на позорници друштвеној, опет једна сен без контуре, опет магла, дим, — јавља се Потреба. Потребом се данас све тумачи, све правда; њоме се обарају све сумње и сви протести; она је ланац којим се затвора пут свакоме смелијем помену; она регулише рад, понашање, говор, мисао; она је таква друштвена предрасуда којом се обарају све остале нредрасуде; она стискује душу као што уме и леђа да криви; она је безгранично дељива и сваки јој је делић друкчији; она је, најзад, завеса иза које се крије многа прљавштина, многи јад и силна суза, иза које изумире многи уздах, многи јаук и грдан лом. * 0, образино свих образина, о, данашња љубави, теби бих певао, кад бих то могао! Ти, најмрачнија и најопаснија слико, иза које се тако радо крије блато варке; ти си мамац у служби разних нискости, клопка, опијум ! Пред тобом лети весео усклик, иза кога се често ваља поворка уздаха, силан бол. Теби се све клања, сви те бране, сви су твоји витези; твоја је рука тако мека, твој је дах тако врео, твој је лик тако светао! Пред тобом се сва врата отворају; обасипају те цвећем, почастима, молитвама; о тебе се сви отимају, подижу те изнад свега, не обзирући се на то, што те нико не зна добро. Ти си данас најуочљивија од свих лажних особина друштвених ; постала си идол његов, а тиме си изгубила најважнију ознаку своје суштине — делање у тишини. Ово, чиме се друштво данас ребри, није љубав, није онај божански плам који треба да обузима појединца, привлачећи га друштву, и друштво, везујући га за појединце. Ово је нека авет која је без икаквог ирава примила име које јој најмање доликује; ово је варљива сен која се радо издаје за тело од кога пада; ово је све остало пре но оно за што се издаје; ово је лаж, површност, самртна песма свих идеала, крик којим се одаје бесавесност, неиоверење и мртвило — највеће противности правој љубави. Ја ни за тренутак не помишљам овде на ону силну страст која привлачи једно другоме створове разнога пола,