Нова искра

ВРОЈ 9.

Н О В А I I С К Г> А

СТРЛНА 201.

Крчмари

Сваке ноћи, дуњо моја, Сваког дана Бројим сате, мислим на те, Душо моја, умрех за те ! Буди моја, благо мени, Не варај јарана! Младост прође, дуњо моја, Младост рана, Ја те, душо, жељан оста! Чекања је било доста Бежи мени, о јесени, Не варај јарана! . . . II Сктна ккша.... Ситна киша, ситно пада, Драга ми се срцу јада: «Драго моје, где си сада, Да те љубим к'о никада.'* Ситна киша ситно пада! . . . «Да ти љубим очи вране; Да те грлим док не сване, Докле сунце не огране; Док и живот не пресане, Да ти љубим очи вране!* .. Ситна киша ситно пада, Да ли ми се драга нада? «Драго моје, где си сада, Да те љубим к'о никада/ Ситна киша ситно пада ! . . . Милорлд М. Петровиб.

II. УВАВКИЋ.

ЈОАКИМ ВУЈИЋ.

У ноћк — рефлекскје (НАСТАВАк) овеку је урођена особина да се клања неком Фетишу, и он то целог свог века мора чинити. Нека се и одрекие свих идола, којима се клања његова околина; нека заборави на све, чему се пређе дивио; нека избаци из свога речника све речи, а из свога понашања и живота све што би могло носити ма и најмањи знак Фетишизма, ипак неће бити слободан од тога. Он ће стварати нове Фетигае. ТежеКи да се што јаче удали од своје околине, човек ће управити сву своју пажњу да увек чини само оно што се потпуно разликује од онога о чему се бави и чему се клања његова околина, те ће тако, бежећи од једних Фетиша, стварати себи друге, супротне, до душе, онима, али тек ипак Фетише. Па каква је то онда слобода ко;ја непрекидно ;са страхом погледа на ропско стање, којега се као ослободило, удешавајући све своје понашање према овоме ? ! —

Нашој среКи и нашем миру највише стаје на пут страх, то наслеђено и нехотично признање зависности и неповерења нашег. Упоредо с током друштвеним, развија се и страх појединца од појединаца; настаје нечувено дрхтање молекила друштвених, које на први поглед изгледа, да је безузрочпо и случајно, али се при дубљем испитивању обелодани као природна последица друштвеног тиранс/гва кроз толики дуги низ периода његова развића. Страх је општа ознака целине, као и појединаца: из страха се појединци скупљају у веће масе, али исто тако из страха од те масе теже, чим су у њу примлЈвни, да се од ње одвоје. Он дејствује једновремено у разним. правцима: он диже и обара, гони напред и назад, уме завитлати и зауставити; његово је име неки пут нагон, неки иут потреба, неки пут чак и дужност. Страх ие бира средства, не бира путове, не дознаје хладан разум. Страхом се служимо при нападу и одбрани, час смо његови господари, час робови; ми га употребљавамо према другима, а и према себи; њему се, до душе, и смејемо, кад нам не задаје посла, а посла нам готово увек задаје. Страх нас прати кад се пењемо; он је уз нас и кад полетимо на пиже. Он је Феникс који веома брзо из свога пепела