Нова искра

Н О В А И С К Р А

БРОЈ 9.

нија и троје дјеце, а ирви коншија оста мало натраг, узе краву за нриузу и поведе је својој куКи. А кад се иад мртвим старцем подиже хумка, окрете се Вукан и Спасенија према својој колиби, али она бијаше згариште; пепео онај из далека изгледаше као комад стијене израстао из земл>е; погледи им се сукобише и као да један другога шћаше питати: »Шта ћемо сад? к Но први коншија, што одведе краву својој кући, разумједе њихове иогледе и рече: »Вукане брате, пођи са својом чељади у мој дом, док не видимо шта ћемо." »Бог ти позлатио" — рече Вукан и са Снасенијом и дјецом одоше своме коншији, а остали, опростивши се, одоше својим кућама да нричају хриглћанску љубав Спасепијину и њезину несрећу.

Два дана послије старчева погреба бијаше субота. Пред вече отиђе Спасенија пекоме старом сељаку под планином, што имађаше улишта, и рече му: »Стари, дај ми један комад чистог челињег воска за лијек". »Хоћу, шћери!® -— рече стари и даде јој повећи комад воска говорећи: „Нек ти буде на помоћи®. А Спасенија, дошавши кући, упреде од памука фитиљ, стогш восак и салије воштаницу, а од своје коншинице замоли прегршт шенице, те је узвари и иаправи панахију, за покој душе покојноме старцу. *) А за светлу недјељу, истом што је почела зора пуцати, Спасенија узе тањир са панахијом и свијећу и оде право на старчев гроб. Прекрсти се и рукама побуса гроб, па отален оде даље уз брдо цркви и затекавши старога игумана пред црквом, исприча му смрт старчеву, и рече: »Оче, ево панахије и свијећа, па те молим, очитај молитву за покој душе староме, јер ме стари на самрти заклео да га по закону сахраним«. »А знаш ли, како се зватпе покојник?" упита стари игуман. »Рече само да је планинштак, а о имену и не спомињаше ништа, а и не могаше, јер га у брзо задави ропац у прсима. Него ми даде ово ћаге и рече да га послије његове смрти дадем теби к . И извади масну, коншу кесицу и даде је игуману, а овај извадивши ћаге читаше га и рече: »Та то је Ристо Попов с карауле! — Бог да га прости и помилује! Бог му души рајско насеље дао, бијаше то поштен човјек!® И игуман учини велико опијело, а сав народ питаше, за кога је то, кад у селу није нико умро. »То је за онога старога што умрије у Спасеније и ради ког је кућа изгоре«, рекоше неки. А послије свете летурђије изиде стари игуман, а са њиме и народ, и сједоше на велики изваљени дуб и сакупљеном народу поче игуман: »Браћо! Данас учинисмо по закону опијело за покој душе поштенога старца. Знаћете га, Ристе Попова са Карауле. Бијаше инокосан и прије десет година, кад 'ио се наша црква грађаше, завешта он нашој цркви : двије краве, десет улишта и педесет оваца. Ми смо то раздалп народу на приплод и данас имаде наша црква од њих читаво крдо

крава и стадо оваца, а улишта се разројише, те имадемо воска за свијеће за читаву годину. Покојник бијаше ктитор иаше цркве, па устанимо и рецимо му: »Бог да га прости и помилује!® Сви усташе, поскидаше саруке и рекоше: »Бог да га прости и помилује ! <( »Ево браћо, његово писмо, што ми га донесе Вуканова Спасеиија, код које је покојник и умро. Ја сам то писмо писао, кад сам завјештај примао, и црква се обвезала да се не оглуши оиога ко старца погребе." »Вукаиова га Спасенија сахрани!® рекоше њеколицина. »Оче и браћо!" —■ поче први Вуканов коншија и исприча како је Спасенија долазила њему за сандук и настави: »Кућа јој изгоре, да мртвоме странцу закон учини." Они што копаше гроб и што мртваца однијеше до гроба рекоше то исто, а старац, што восак даде, рече: »У мене искаше воска за, лијек, а она узе за свијећу!« А један од оне четворице, што носаху мртва старца, рече: »Оче и браћо! Јутрос прије сунца одјавих своја говеда у пашу на планину, а кад бијах крај гробља, виђех Снасенију гдје буса старчев гроб! к Тада рече игуман: »Вијећајте браћо, што ће јој црква учинити, јер нас за то закон веже.« 'Гада устаде Митар Мићунов, старац бијелих коса и рече: »Ја мнијем, да врати црква главницу која се већ удесетостручила. Вукан је сиромашак а настрадао је. к »Нека врати!« гракнуше једногрлице. »Браћо! к Поче први коншија Вуканов: »Праведно је, што црква то даје. Но гдје ће Вукан то благо утјерати, кад свога крова нема. Већ да се село сложи, па да му кућу сагради. Сви смо — Божјом вољом — пострадали, но народ је јака кобила. Сваки међу прстима, а њему доста.« »Хоћемо! к рекоше једногрлице. Тада устаде стари игуман и - рече: »Браћо! Нека вам је слава пред Богом а част пред људима. У то име и црква даје да се из њене шуме сасјече нужна јапија. Погледајте, браћо, ову нашу цркву она је мртав камен на камену, жива Христова је црква у души ове жене!" »Душа јој раја достала! 8

Берлин, 1901.

Божидар Ншшдиновии.

*) Код Срба правоолавних у Босни и Херцеговини обичај је, да се трећи, осми, четрдесети дан носи у цркву панахија (скувана шеница и посута шећером) коју свештеник бдагосдови, •а од нрисутних узме сваки по некодико зрна.

е л> а н ч и ц е

Јесен сткже.... есен стиже, дуњо моја, Јесен рана, Од јесени, до јесени, Све се село већ ижени ! Чујеш, душо, бежи мени, Не варај јарана!