Нова искра

БРОЈ 10.

оликама и опет искупљујемо своје обећање, да ћемо с времена на време доносити слике, тренутне снимке, ид српског војничког живота. Све оне говоре саме собом, само нам ваља нешто поменути о слици Син Нишкв Артиљерије. Српска војска, поред вршења својих дужности, никада се није оглушила о оно добро српско српе које јој у грудима куца. Српски војници синови су српског народа, па стога и они и њихове старешине чувају све оне лепе особине српске, које нас као народ до данас одржаше. Крсно Име, Вадњак, народне песме и игре, гусле, па донекле и ношња — у српској су војсци као и по српским домовима. Дух је народни. То се до сада показивило и показује у много случајева, а ми ћемо овде истаћи само једну особину: доброчинство. Нема самосталне јединице у српској војсци која ма^како

не показује оно дивно српско доброчинство. Нишки Артиљеријски Дивизијон о једном свом вежбању нашао је једно сељаче, неодевено и гладно, које је жељно науке побегло од свог родитеља, пуког сиромашка, да по свршеној основној школи настави учење у гимназији. Родитељ га није могао издржавати, али српско доброчинство нађе му заштитника у Нишком Артиљеријском Дивизијону, који га, с очевим допуштењем, усини и пред влашћу, и однесе у Ниш. Данас је мало сељаче одличан ђак у гимназији, а кад му озбиљне поочиме упитате: шта мисле о његовој будућности? одговарају Вам : «Догод је овако добар, нек бира што хоће, — издржаћемо га!" — А њихов син, добар и захвалан, нема друге жеље, већ да с њима остане догод је жив, да се као српски официр одужи и њима и својој отаџбини.

Ј. ■ Т. , . , , _ и * л. _1 Ј ' жшсвност. ■'к_ _ _ _

Уреднику Кола, Г. Дан. А. Живаљеви-ћу. У књизи I. свесци 9. Кола. листа који Ви уређујете, Ви сте, Г. Уредниче, оцењујући Ђул-Марикину ирикажњу и почињући своју оцену са № поштована госпођа Јелена 8 , својим читаоцима једну ствар нетачно представили, лгго ми , разуме се, није било право. Али поред тога, ја бих, верујте, за свагда ћутала, јер сам држала да Ви то нисте учинили намерно, из какве пакости, да бисте, на пример, мене вређали, него случајно. Но кад Ви то, Г. Уредниче, понављате, и то још на онакав начин, не могу а да не проговорим коју, и то путем шгампе, како до сада нисам имала прилике проговорити, и ако се непрестано са својим радовима јављам пред читаоце већ од пре иуних девет година. Одмах ћу на ствар. Јесам однела своју приповетку, то јест, две приповетке (једну подужу, коју Ви назвасте „роман", другу кратку), али не Управи Српске Књижевне Задруге, но лично Г. Љуби Јовановићу, с молбом, да их он сам прочита, да ми каже свој суд, и, најпосле, ако су за Српску Књижевну Задругу, да их изнесе пред Управу; буде ли противно, да ми их врати, не говорећи никому ништа. Своје сам приповетке однела децембра месеца претпрошле године, а Г. Љуба Јовановић ми је рекао да ће их прочитати и одговорити ми, шта мисли, најдаље за месец дана. Но месец би и прође, па прођоше и два и три и четири, и ништа. Знајући врло добро у каквом је послу Г. Љ. Јовановић, ја се томе нисам чудила, али сам променила мишљење и узела сам тражити приповетке натраг прво писмима, после усмено, отишавши кући Г. Љ. Јовановића. Отишла сам му августа месеца прошле године пред једно своје|подуже путовање ; а на молбу да ми се прииоветке врате, јер желим да су због мојега одласка из Боограда у мојој кући, Г. Љ. Јовановић ми је одговорио : да је ону дужу прочитао и да му се „свиди" (казав ми у исто време неке своје примедбе) те стога да остане код њега, а да му кратку заменим другом из турскога живота (као што је и она дугачка), а он ће их изнети нред Управу Сриске Књижевне Задруге, п то ме као моју ионуду, но као свој иредлог.

Познајући Г. Љ. Јовановића и као спремна и као искрена човека, мени је, сасвим природно, било мило што вели да му се приповетка, коју је прочитао, допада, те сам се пожурила да ону кратку, по његовој жељи, заменим другом, узевши ову од уредника Нове Искре, кому сам је пре неки дан, на његову молбу, била дала за његов лист. Вратила сам се после шест недеља у Београд, од одговора ништа. За овим је прошло много месеца, и опет ништа. Од једнога својег одличног пријатеља чух, да.су дужу приповетку читали осим Г. Љ. Јовановића још и Марко и Јанко, па Марку се свидела, Јанку није. И читали су је још и Петар и Павле, Петру се допала, Павлу није. У томе, некако одмах, сретох се с Г. Љ. Јовановићем, и он ми рече, ту, да ће оних даиа бити седница на којој ће се решити прима ли се номенута приповетка или не. И Г. Љ.- Јовановић ми том приликом каза да се једнима доиада а другиме не, не поменув пичије име, и да ће му жао бити ако не буде онако како је он мислио. Дошла сам кући и одмах написала Г. Љ. Јовановићу пиомо захтевајући одсудно да ми се већ једном моји радови врате. Сад сам у неколико задовољена ; то јест, добила сам своју дужу ирииоветку натраг. . . добила сам Г. Уредниче, као што видите, пре седнице, не дознавгаи да ли 6и ми ирииоветка усиела или не. Кад је овако, зашто Ви тврдите да ју је Уирава одбила ? Каква ли Вас голема невоља гони да причате својим читаоцима нешто што сте, може бити, тек окако начули, пошто реФерат о томе нисте могли прочитати, јер га, како ја знам, није ни било ? И каква Вас невоља гони да кажете, да иодобар број чланова Редакције Сриоког Књижевног Гласника седи у Управи Српске Књижевне Задруге, која ми је приповетку одбила, кад је осим Г. Љ. Јовановића, кому се, како ми је бар оам рекао, приповетка допала, читао свега још један који је члан Редакције Сриског Књижевног Гласника а уједно и члан Управе Српске Књижевне Задруге ? Но, рецимо, да је нешто и била одбивена, на што говорити о томе где му није места ? Зар сам једанпут прочитала да је, на пример, Летоиис одбио нечије дело, па после нисам оиазила ни у једном листу да се писцу због тога нешто пребацује кад му се оцењује какво друго дело, и то просто из жеље да га пред читалачким светом подцене, понизе. Још мање сам читала, да ако код Српске Књижевне Задруге није неко уопео, треба да пребије перо и да се не јави пред читаоце више никад. А не захтевају то паметни људи од писаца може бити о тога, што знају да оу и у Управи Сриоке Књижевне Задруге и ако спремни ипак омртни људи, који с.е могу оцењујући поједина дела огрепЈИТи, те да одбију што би ваљало примити, а да приме што