Нова искра

СТРАНА 3 3 2.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 1 1.

Из Казања крене се у Царицин, где је провео неко време као железнички стражар. Одатле га ускоро отерају у Ниж. Новгород да служи војску, али га при прегледу одбију, јер в ДБ1рнвБ1Х1> не берутЂ® и њему ништа друго не остаде него да продаје баварс-ки квас. Ускоро се познаде са Б. М. Лањиним, којему се веома допаде, те га узе за свога. секретара. Жеља за путовањем у њему се опет јавља и он се креће поново у Царицин: обилази Донску област, Украјину, Бесарабију, јужну обалу Крима, Кубањ и Црно Море. 1892. год. живео је у ТиФлису и радио у железничким радионицама. Ту је наштампао у листу »Кавказ« прву своју приповетку »Макар Чудра«. Затим се поново врати на Волгу и у Нижњем Новгороду сретне се случајно с В. Г. Корољенком. Каквог је утицаја имао Корољенко на Максима, види се из Максимова писма Городецкому: »Напишите о томе, напишите на сваки начин: њега, Горког, учио је да пише Корољенко, а што је Горки тако мало примио од Корољенка, у томе је крив он, Горки. Напишите: први учитељ Горког био је војник-кувар Смури, други — адвокат Лањин, трећи — Александер Методревич Каљужин, човек »изван друштва®, четврти — Корољенко®. Тек од познанства са Карољенком, приповетке Горког појављују се у великим журналима; а од 1896. штампа их само у нсурналу „Жизнв", који недавна цензура сасвим забрани. Ето кратке биографије Максимове, а сад да пређем на сама његова дела и постарам се изнети њихову драж и лепоту, којима се заносе и одушевљавају. II Нико још као Горки не обрати толико пажње оној најнижој друштвеној или боље рећи недруштвеној класи (која се тако лепо карактерише речју „босјак" (босакв)голаћ, бескућник) и оном пролетеријату, ономе олошу који већином завршује своју улогу у друштву алкохолизмом, а којима Максим даде тако леп назив »бивши људи". Ето то су његови јунаци, ти увређени од судбе, ти голи, гладни и зли полуљуди, полузверови који испуњују прљаве јазбине и ћумезе градске, и чије је име Легијон. Душу тих људи изучио је Горки и она није тако прљава и порочна као што изгледа на први поглед. И у њој сијне по нека светла и узвишена црта која у вама пре изазива жалост и сажаљење, него мржњу и одвратност нрема тим људима чија је судбина тако несрећна. Горки је изучио сваки њихов осећај, уочио најнежније нијансе њихове сложене и неразумљиве душе. Он их је само могао разумети, јер је и он крв крви њихове, што казује и његово измишљено име, које као да је символ оне бескрајне класе друштвене чији је живот горак. Знајући те јунаке, њихов начин живота, њихове поступке, од којих многи нису за похвалу, ипак за све време читања, ваша је симпатија према њима тако велика и јака да прелази готово у љубав. Ви волите оне безбрижне голаће који су слободни као тица у зраку и који су готови у свако време да окрене свој лет куда им се прохте; ви волите оне снажне бескућнике АрКома, Серјошку, Васку Црвеног и др. код којих кипе здравље и сила, и за које нема ничег на свету што они не би смели нагрдити. На њихово понашање, које долази до дрскости, ви не окрећете главу на другу страну, јер вам оно пре изазива осмех. Они љубе природу, широку степу, у којој су неограничени господари, а куда их вуче нека неодређена сила којој се они и- нехотице подају. Како тек љубе златну слободу која је за њих што и ваздух и без које им нема живота! »Волимтија, пријатељу, овај скитнички живот. Оно, истина. и хладно је и гладно, али—и сувише слободно® — вели солдат (» Вђ ст^пи"). Неспокојство у души заједно са сетом за нечим ненознатим — њихова је најкарактернија црта. »Ја сам се родио с непокојством у с.рцу . ... и судбина је моја да »босјак« будем,® вели Гришка Орлов. И у снажне девојке Маљве налазимо те »босјачке" црте:

»Ја бих све хтела нешто. А шта? ...Не знам. Други пут села бих у чамац — и по мору . . . далееко ! !< Сам Промтов (» Проходимецк*) вели : »Њихова је особина да никако не могу наћи себи места на земљи и везати се за њега. У њима живи »немирни свраб", жеља за нечим новим®. Скитачки живот је последња тачка, последње уточиште »босјака®, у којем налазе јединог лека својим неразумљивим и тајанственим инстинктима. Скитачком животу одаје се сваки «босјак 1( . био он »босјак® у ужем смислу те речи, т. ј. лупеж, скитница, лопов, (»№> степм", *3азубрина»ЧелкашЂ* и др.), био један од бивших људи, кога је страст к »водки сс до тога довела, био најзад интелигентан »босјак* као Промтов [^Проходимецг") или учитељи ( : цБивГше лтоди сс ) који некада беху и ваљани чланови друштва а постадоше »босјаци« због досаде у животу, због тога што им је тесно у животу. »Живот је узак, а ја — широк* вели Промтов. Или кад се Григорије Орлов у очајању обраћа докторима: »Болесне лечите ... а здрави умиру од тесноће живота". За њих сам Горки вели да су: »мртви људи који су изгубили свако поштовање себе самих и лишени подобности да себе оцене. сс Тип интелигентна »босјака* као да је најгори, јер је спреман на најподлије махинације и најпоквареније поступке, служећи се у томе својим промућурним мозгом; док се међутим обични »босјаци" служе једино својом грубом силом. Но сви су они подједнако немирни, незадовољни својим животом и осећају у исто доба да су ипак подобни и за какво веће дело. » . . . Но све га то није задовољавало: он је хтео нешто крупније; та се жеља у љему непрестано разгоревала, мучила га и најзад довела до туге — — —" (»Суируги Орлови"). Кад поче беснети колера у Русији Гришка Орлов полете први у болничке бараке да неустрашан и силан помогне бедницима. Сав се предао новом послу, ни пред чиме не презаше и храброст му долазаше до дрскости. »И удавио бих је а , вели он: «и сам бих подлегао... метнули би ми крст и на њему написали: Григорије Андрејев Орлов . . . ослободио Русију од Колере. сс — — Кад виде да су му силе слабачке, да ништа велико не може учинити, тад пада у очајање и напушта бараке. Али он је опет уверен да може нешто необично учинити, само сада не изабра прави пут, те вели тешећи се: »И тако ја никакво јунаштво не изврших. Ал' и сад ми се хоће да се ма у чему одликујем®. Често ћете их чути како и ФилосоФују. Из уста Коновалова, Гришке Орлова и др. потеку читави философски трактати о животу, о значају човечјем, о њима самима, да се и нехотице намеће помисао да је код »босјака 11 много идејализовања. »Живот је мој без сваког оправдања", вели Коновалов. »Зашто ја живим на земљи и коме сам на њој потребан, ако погледаш? Ни кутића свога, ни жене, ни деце... Па и не желим да их имам. Живим и тужим. За чим? Не знам .. . Унутрашњег пута нема у мени ... разумеш ли? Како да ти објасним ? Никакве искрице нема у души . . . силе, шта ли? Баш ничег нема у мени — и то ти је све. Јеси ли разумео? Ето ја живим и тражим »то* и тужим за »тиме сс , а шта је »то с< — сам не знам" ... — — Или на другом месту вели: »Код мене није све као што треба. Нисам се, значи, родио као што се сви људи рађају.* У другом разговору он се обраћа Максиму с речима: «Има ли каквих књига о начину живота т. ј. поуке како треба живети ? сс Када Матрјона вели своме мужу Гришки Орлову да промене и нађу бољу кућу, јер им живот није можда весео што им је кућа нрава јама, он одговара: »Ех! Није то, тетице. Да се и на чардак попнеш, опет ћеш бити у јами... није кућа јама . . . живот је јама." На другом се месту опет предаје размишљању о животу, велећи : »па ја све разумем, само ми је тешко рећи да ја не могу тако да живим . . . а како треба — не знам !«