Нова искра

БРОЈ 11.

— — — Видећи да узалуд ломи главу, да је немогуће разрешити ту вечиту загонетау, он стреса своју снажну, кудраву главу и одмахује руком: „Па какав може бити мој живот и какав интерес? Нема интереса. Е, па онда идем у трактир, јер је тамо весело.* И банчећи тамо до неко доба уз Васнину хармонику, он у вотки угушује и заборавља за неко време своје мисли, да га после још жешће и силније муче. »Босјак® увиђа сву пустош свога бића, не зна циља свом животу и (чудновато!) не криви за то ни економске прилике у којима живи, ни друштвени и државни строј, који се не побрину и о њему, па најзад ни саме људе с њиховом пакошћу и грамжљивошћу, већ самог себе, као јединог кривца своје несреће, и ако је ; ,мрзео све и сваког мржњом немоћног, уморног и гладног звера." (М. Горки) «Сви ћемо ми пропасти, јер је све у нама сувишно, у души сувишно, и сав живот сувишан,* вели Тома Горђејев. А мрзели су они заиста све. Њихова мржња није лична, не ограничава се појединцима. Они мрзе све што се зове човек. »Шта је теби тај човек? Разумеш ли ти то? Он ће те ухватити за шију и као буху под нокат. Он ће те за твоју жалост ... са седам мука мучити. Црева ће ти

завити себи око руке; све ће ти жиле извући по вершок*) у сату* обраћа се Пљашинога своме другу Уиовајугичем ( У) Д'ружки' >> ) кад се овај разнежио успоменама о прошлом доба. «Разумеш ли, не жалим ја тебе . . . и никога" . . . вели Атрпом („Артемк и Наинг") Каину, кад га овај моли за заштиту. Скитајући и долазећи у додир са сељацима, и сељаке су омрзли. Колика је била њихова мржња види се из ових речи: »За опстанак човечји најпотребнији су сунце, вода, ваздух и мужик." Но та мржња није долазила од њихова уверења, него пре од злобе и зависти према мужику који је био задовољан оним што има. Шта више, по њихову мишљењу, сељак је подла, грамжљива душа која ће за новце све учинити. »Није ми драг ... на село мирише . . . а ја тај мирис не волим" вели Серјожа („ Малва К Ј. Он мрзи сељаке, што гледају с подозрењем на њих. Он мрзи мужика за његов смешни бирократизам. »И лаком си ! не ваља ти.. . У осталом, штаси?... Сељак . . .« вели Челкаш своме другу Гаврили / у> ЧелкашЂ ,х ), дајући му сав новац, а у себи јемачно осећаше како је он, лупеж, скитница, отргнут од свега рођенога, виши и племенитији од тога сељака који се као црв пред њим извија.

Ту »босјачку® црту наиђох још на неколико места. Она још једном доказује да »босјаци® нису окореле душе, да се и у њима по некад пробуди великодушност и сажаљење. Код Уаовајушчег појављују се добри осећаји када спомиње како је и код њега био некада коњ, како је и он радио и како је такође видео мужика коме су коња украли, и видео његову несрећу и тугу. Све те успомене толико су га размекшале, да је наваљивао на свога друга, да не дирају сељачког коња, него нека иде својим путем. То пробуђено поштење видимо и код „босјака" Мишке (»Дђло сђ застежками^), када враћа баби украђени сребрни украс са Св. Писма. Најзад, сетимо се искреног и патриотског- одушевљења Коновалова за Стењку Рјазина и др. »Босјаку« није стало до друштва које га је прогнало као непотребног члана свог. »Па нек све иде до врага! к вели он: »Мени би било пријатно, кад би земља на једаред букнула и сагорела, или кад би се сва распрсла у парам-парчета! Ја сам отеран — ја сам дакле слободан од сваких веза. к Што се тиче религиозног осећања, оно је код »босјака" веома пригушено. Кад је старица метнула поред себе Мишку и почела му стављати питања о вери, овај одговара: »Откуда ћу ја то разумети? Чујем . . . лепо!...

Па и то како чујем? Зар су наше уши за речи Божје ? Оне су нам неразумљиве." Дружба код »босјака 0 није трајна; кад се прекине, за њоме се много не жали и брзо се заборавља. Љубав се ограничава чисто животињским инстинктима и не представља везу двеју душа. Пример су нам растанак Коновалова с његовом газдарицом и растанак Куске с Матрјом. Ето у најкраћим потезима карактеристике Масимових »босјака«, а на завршетку да проговорим неколико речи о његовој највећој приповетки »Гожа ГордЂевг* (Види српски превод у овогодишњем Бранкову Колу) III. Тома, размажено, богато, трговачко дете, још је у детинству показивао неке не сасвим обичне одлике. Још онда у његову карактеру избијала је жица неке самовоље, немилосрђа, напраситости. Бедна девојчица Љуба испитивала је често сву силину његове мале песнице. Његова неустрашност и дрскост још се онда примећаваху. Када га старац Чумаков затече да краде јабуке, он стоји — не бежи; а кад му овај разјарен викну: »Долијао си, разбојниче. Аха! —« он, намрштив обрве и стегнув песничице, с претњом одговара: — »Де иробај.. . дирни!..."