Нова искра

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 11.

Игњат , отац му, као да је примећавао то код Томе, и бојао се да га јединац не обмане у надама које је на њега толико полагао; за то га је често грдио, дајући му савете и поуке. »Грдим те к , вели он: „јер видим у теби нешто што није моје. . . гпта је то — не знам ! Али видим има га. . . и штетно је за тебе." У једном њихову иодужем разговору, Игњат говори о људма којима, ио његову мишљењу, као да и Тома припада. »— Ето, понеки човек ломи се тако у животу као сова 110 дану. . . тражи, тражи своје место, бије се, бије — само перје лети од њега, и све узалуд. . . избије се, осакати, олиња сав, размахне се и потегне куда било, само да се одмори од свог тешког бремена. . . Ех, тешко таким људима, тешко, братац! — А због чега је он такав? пита Тома. — Због чега? Е то је тешко рећи. . . Неко због тога што је помрачен својом охолошћу. . . хоће много, а слабе је силе. . . неко због своје глупости. . Још једну »босјачку® црту — деспотизам, раскалашност заједно са жељом да нешто велико, необично учини, показа Тома, кад га Игњат посла у Каму. Мединска, према којој је Тома гајио толику симпатију, рече му једном ггриликом у свом миришљавом ружичастом будоару: „Има нешто код Вас особито.. . шта? не знам. Но то се осећа... и мени се чини да ће Вам бити веома тешко у животу.. . ја сам уверена да Ви нећете поћи обичним путем људи свога круга . . . 0 не! ја не знам, Ви ћете зажелети нешто друго.. . је л' те? 1< Сам Тома није себе разумевао. Осећао је као да му нешто недостаје, или му је нешто сувишно; осећао је као неку тугу за нечим, о чему нема појма, осећао је да може једним махом своје снажне мишице да покида све мреже које му спутавају и душу и мозак, што и учини у свом очајничком говору пред уваженим скупом трговаца на освећењу барке. „У мојој се души нешто креће, но разумети то ја не могу,« вели он. »Какав је мој живот? Тако нешто... бесмислено.« „Живим сам. . . ништа не разумем. . . а нешто бих хтео . . . хтео бих да пљунем на све и да пропаднем негде! Да бежим од свега. . . некаква туга! к »Ја сам човек велики и тежак. . . за то се гушим, за то и живим свезан. . .« Горки објашњава карактер Томин меланхолијом његове матере, вазда замишљене Кавкаскиње с тамним, тајанственим очима које су вечито блуделе некуда далеко. Тома је, без сумње, природа мистична. Тома је по свему, што досада рекосмо, »босјак«: »босјак« по рођењу, један од оних »замишљених људи којих је много у руском животу, и који су несрећнији него ико, јер је тежина њихових мисли увећана слепоћом њихова ума. с( IV. Неки од обожавалаца М. Горког и његових „босјака" иду веома далеко карактеришући последње. Сматрајући их као плод наше давно сазреле и увехнуте цивилизације, они тврде да ће нам они бити вођи који ће нас извући: из учмалости, из оног мрачног и мизерног периода друштвеног дремежа који су некада ширили Руђини и други романтици, јер они, „босјаци", страсно жуде за правим животом, без тривијалности и млитавости, теже к самопознању, к светлости, к слободагг-^^ Други сравњују морал Францжског ФилосоФа Гијо-а, његов тога1е вапз,8апс1;шп|е1Ј;ап8 оћПда^лоп са самовољним духом Томе Горђејева. Ше потзтаје од човека и једино од њега, све постаје у човеку и једино у њему. Трећи пак налазе и код Горког утицаја општег, модерног одушевљења великим немачким философом Фридрихом Ниче-ом, велећи да његови »босјаци® нису ништа друго него Ничеовци.

Моје је мишљење да треба захвалити Горком, што тако уметнички износи продукте нашег савременог друштва и цивилизације, типове о којима се друштво мора побринути, бар из хуманитета, јер су то бедници чији је живот несрећан, а свршетак још гори. И овде ми нехотице паде на памет један пасаж из „ Суируги Орлови 1 ': »Тешка механска врата отварала су се и некако сладострасно шкрипуцала, а унутрашњосг механе будила је представу о некаквом ждрелу које полако, али непрестано, гута једног по једног од бедних руских људи . , .«

Петроград, 1901. г.

Шз

[II,

шј

>З!у

уЈ

тЏ

/||=-

^кварелк XXII }■[ и м ф к н а с м р т

од сенку мирисних липа паде дахћући Нимфа, Усне јој страсно дршћу а ватром око гори, Трава се уз њу пуза, цвеће преплиће косу, Насрћу ветарци благи, један се с другим бори, Да стас јој загрле наг; А она гребући земљу једва на ноге стаде, И крочи корак, два, јецајућ клону, паде, А за њом од суза траг. «Сатире!» —• кроз плач се зачу. Дах јој се губи, губи, А руке крши, ломи, грчи се на врелој трави, И мрсећ густу косу свилене кида власи, Врели јој образи бледе и рујна усна плави, Издахну гризући цвет; А травке клонуше на њу, ко да сузице роне, И с песмом лабуд бео у плаво језеро тоне, А песму не чу му свет.

ХХ11Т С М р Т Кб мистична крила Да над земљом лебде, — дршће ноћца тија. Са гранчица витих шуми лишће меко, Звезде с неба трепте и пун месец сија, На путу кућица, поноћ из ње звони, Пас лаје, урличе, неког с прага гони. И насрће бесно, ал' на једном цикну Одвуче се у крај, а шкрипнуше врата, Заплака се дете . . . И мир опет свуда, Куцање се само чује старог сата. Шум се опет зачу, и пас за њим лаје, Једна светла искра летећ небу сјаје. Д. Ј. Димитријевић.