Нова искра

СТРАНА 3 3 6.

НОВА ИСКРА

БРОЈ 1 I

и у том иаотупу своје страсти није знала шта ће да чини. У својој радости кршила је своје руке, клицала и скакутала као мало дете. Предавала се, и сама то не знајући, свбм топлином младе душе и свим жаром бурна срца. Погађала је моју најнејаснију мисао, најскривенију жељу, довољно је било само да погледа и да већ у том тренутку сазна све шта хоћу. Могла је провести читаве часове седећи украј мене, а да ни речи не проговори, не мичући се и не крећући ни једним делом, као мртва, укочена, откривајући тако сву страсност своје душе. Она је била толико срећна, да није опажала ни моје обичне послове, нити се интересовала о мојем раду. И сама не знајући за тај свој егоизам, задовољавала се да свој живот проводи весело, лако, само у срећи и уживању. — Збиља, ти не знаш за одмор ! говорила би ми затичући ме крај мога стола за рад. — Како си саможив! Милије су ти те твоје књнге но ја сама! Или ти је, можда, досадила моја претерана веселост и срећа ? Реци, какву желиш да ме видиш? — и задовољена мојим пољупцем, рекла би: — Опет си неизмерно добар! и поново летела на крилима своје среће и предавала се животу по старом.... Осећао сам се тих и весео; слатко задовољство разлевало се благо у мени, као што се човек осећа после топле јутарње молитве. Ишао сам свуда расположен, осећајући моћ своје снаге и ону бујицу нечега доброг и свежег, што је здравим млазом струјило кроза сва моја чула. Гледао сам у њој свој живот, срећу свога мирног дома; она је била моја мисао, моја радост, моја оваилоћена нада. Јесен се лагано спуштала. У ваздуху се није више осећала она нарочита свежина; поље је све више губило од свога зеленила; ниско жбуње и крупно, гранато дрвеће беше по готову оголело и по оштром хладном ветру, који је чешће дувао преко голих пољана, осећао се дах скоре зиме. Било је почетком октобра. Сунце је последњим зрацима обасјавало прозоре нашега стана, али већ некако тужно, жалосно. У целој околини владала је потпуна тигаина, што је још више увеличавало пустош краја и живот на умору. Јелица је ишла крај мене ћутећи. Стаза је савијала и водила у ниску шумицу која је ишла поред главног пута. Кроз њено оголело грање беласала се у даљини река, уздизали се мрачни зидови градске тврђаве и високе честе зграде са многобројним прозорима. •— Колико те волим! узвикну Јелица тихо и лако ми стиште руку. — Како се осећам сре^на! Погледах је смешећи се. Већ сам био навикао на ненадне изливе њене страсне природе. Она дубоко уздахну и загледа се некуд у даљину. — Како се живот тихо губи! рече ми и руком показа на опало лишће. — Морамо већ мислити на селидбу. — Хтео сам ти још давно рећи: крајем ове недеље идемо у град, одговорих на њено питање. — Не знаш како ми је тешко оставити ово месло. Волела бих вечито остати овде, живети овим простим животом и тебе волети. — То ћеш и тамо моћи чинити! рекох јој омешећи се и милујући њену бујну сјајну косу. — Ипак, ипак! Али ти ћеш и тамо бити мој, јели? ниташе загледајући у моје очи, и нежно и благо наслони се па моје раме.

VIII. Тако нам је прошла прва година и проведавши јесен у унутрашњости, зима нас поново дочека у уском затвору великога града. Ја сам отпочео радити више за испит проФесорски мислећи да с пролећа заједно одем с њом у Женеву. Али човек каже, а Бог располаже. Они дани у којима је Јелица свежа и весела трчала из једне собе у другу и, занимајући се и најмањим ситницама по стоти пут, намештала се по своме укусу; дани у којима је она налазила највеће задовољство да покрај мога стола прореде дуги део времена, отржући ме тако од мога посла и запиткујући ме о свему као какво дете; дани у којима се она сва подавала свом нежном преданошћу и допуштала да јој расплићем бујне косе и милујем као снег бели врат, — ти дани нису дуго трајали. По нашем доласку у град, живот нам је у почетку текао истим током. У својој соби, опкољена мирисом зимњега цвећа, седела је дуго са мном, ћаскала о свему и била она иста добра, мила Јелица. Али није прошло дуго времена, а она се тако брзо поче одавати новој бујици својих осећања. Заносила се и усхићавала великом грајом градском; волела је трчати својим пријатељицама и ове примати; одлазила је редовно на концерте и посећивала позориште, где је њена стасита појава изазивала увек дивљење. Изгледало је као да је сва страсност њена била сад само у томе, да одмах после обеда отрчи до своје собе и да се почне спремати за излазак ма на коју страну. Грозничавом журбом отрзала би ме од посла и водила собом; допуштала би ми тада да крај ње останем, и као негда обасииала би ме изливима своје страсти. Облачећи хаљину, која се само мени допадала (хотећи зар тиме да задовољи моју сујету), питала би ме: да ли је и сада волим као и некада? А на одговор, да се то мепи трчање не свиди и да тако не бих могао издржати, насмешила би се и заплевши своје нежне беле руке у моју косу, као у заносу говорила: »Како те само волим, доброто моја! сс и погом би почела причати о својим забавама, о свом грчању, о ћаскању са својим пријатељицама, и завршујући своје разговоре, пружала ми је своје лепо чело да га пољубим и са пуно страсти додавала: ,/Гвоја сам, твоја!« А на забавама на које сам, њој по вољи да учиним, и сам чешће одлазио, блистала је она својом снажном појавом као каква краљица и, по уирављеним погледима са свију страна, инстиктивно осећала моћ своје лепоте и гиикости својих удова. Целе пак вечери једва да је и видим (ти и сам знаш да сам ја врло ретко играо), јер је увек била опкољена масом млађих људи који су се задовољавали да јој кажу по коју лепу реч и ласку и замоле за коју игру, а у ствари да кроз провидни део танке материје могу гледати њена обла рамена и дрским погледима надокнађивати себи слику поквареног и похотног уображења. Може бити да је моје суђеше — суђење човека који је у стварима доброг тона полуварвар, па ипак ја бих се задовољио и тим варваризмом, но што бих многу непријатност и сувишну слободу бранио потребама свога времена. Тешко је кадшто човеку одредити свој положај и предвидети шта још може бити из најмањих догађаја. Осећао сам да ово, што Јелица чини, свакако није добро и да ће последице бити теже но што и једна страна може замислити. Гневио сам се на себе сама, покушавао да се умирим, да на то и не мислим и да се ионово одам своме